„Кад сам слаб, онда сам силан“

ОДРАСЛА САМ у једном градићу северно од Сан Франсиска, у Калифорнији, који се зове Петалума. Моја мама је била донекле религиозна, али мој тата није много марио за религију. Одувек сам веровала у створитеља — само нисам знала ко је он.

Док сам одрастала, била сам срећно дете. С љубављу се сећам како сам уживала у тим безбрижним данима! Нисам имала појма да се у мом телу дешавало нешто што ће ми одузети доста слободе. Било је то 1960, у последњој години средње школе, сећам се да сам рекла својој најбољој пријатељици за болове које сам осећала у неколико прстију.

Убрзо су стопала почела толико да ме боле да ме је мама одвела у болницу у Сан Франсиску, где сам остала отприлике шест дана. Тада сам имала 18 година, и резултати испитивања су открили да имам реуматоидан артритис. Почела сам да добијам инјекције златног натријум-тиосулфата, затим преднизона, а онда још једну врсту кортизона. Све укупно, те лекове сам узимала 18 година, и у сваком случају они су неколико година смањивали болове али онда су постепено постали неделотворни, и ја сам прешла на следећи лек. Непрестани болови се нису могли игнорисати, и очајно сам трагала за другачијом врстом медицинске помоћи. Пронашла сам нека алтернативна лечења која су донекле помогла. Срећом, немам такве болове какве сам имала кад је болест била у агресивнијим стадијумима развоја у мом телу.

Једног дана 1975, мој син је наишао на здравствену књижицу коју је моја мама чувала још кад сам била беба. Открила сам да је један доктор кад сам имала шест месеци, започео лечење зрачењем због повећаног тимуса. Верујем да су лечења радијацијом која су ми била преписана кад сам била беба, можда разлог због чега сам данас у овом стању. Ако је то тако, каква је то била ужасна грешка!

Удала сам се 1962. Године 1968. током почетних стадијума болести, мој супруг, Лин, и ја заједно смо радили у пекари чији смо били власници. Устајали смо отприлике у 4.00 ујутро, и мој супруг би направио тесто, а затим би понекад одремао на џаковима брашна док је хлеб био у пећници. Исекли бисмо га на кришке и упаковали, а затим би га Лин испоручио. С времена на време, један продавац осигурања је свраћао у пекару и говорио нам о Божјем обећаном Краљевству. Допало нам се оно што смо чули, али били смо презапослени. Наша рута са хлебом се ширила, и постали смо натоварени чак с још више световног посла. На нашу радост, једна друга пекара нас је откупила! Лин је отишао да ради за њих, а ја сам отишла да радим у једном козметичком салону. Међутим, пошто се артритис погоршавао, могла сам радити само три дана недељно, а на крају сам морала сасвим престати.

Током тог времена, једна Јеховина сведокиња је редовно долазила и нудила ми часописе Кула стражара и Пробудите се! Увек сам јој давала прилог и узимала часописе, мислећи да јој чиним услугу. Након што је отишла, неколико дана бих их неотворене држала на полици, а затим би их увек један од нас бацио. То је било тако жалосно, пошто сада ценимо њихову духовну вредност. Међутим, тада религиозне ствари нису изгледале веома важне.

Свесни наше духовне потребе

Једне вечери мој супруг и ја смо разговарали о томе како у животу мора постојати нешто више осим једења, спавања и тако напорног рада. Почели смо да трагамо за духовношћу која је недостајала у нашем животу. Обратили смо пажњу на једну малу цркву у улици, али нисмо пронашли духовну окрепу којој смо се надали. Чланови цркве су углавном разговарали о својим локалним проблемима.

Сведокиња која нам је доносила часописе долазила је отприлике годину дана, али се моја навика није мењала све док коначно нисам прочитала издање Пробудите се! од 8. октобра 1968. (енгл.), под насловом „Да ли је касније него што мислите?“ Допало ми се оно што сам прочитала, и срећом, то је на исти начин деловало и на мог супруга. Почели смо да проучавамо и да попут сунђера упијамо истину. Тако смо жељно прихватали све те дивне ствари које смо учили. Крстили смо се 1969.

Како је време пролазило, бивало ми је тешко да устајем и седам, а још теже да ходам. Морала сам силом да савијам колена да бих ушла у кола и изашла из њих. Научила сам да живим са ограничењима и боловима због којих сам већину времена проводила у плакању. Онда бих поправила шминку и ишли бисмо на састанке или у службу на терену. Ходала сам од врата до врата онолико колико сам могла. Покушавала сам да у службу на терену идем једном или два пута недељно, све док ми укоченост и болови у коленима и стопалима нису то онемогућили. Често сам се бринула о томе да ћу пасти и да нећу моћи устати. Разговор с Јеховом помаже. Понекад се пред њим јако исплачем.

Међутим, прибегавати сузама није увек могуће. Код особе с реуматоидним артритисом такође може доћи до сувих очију. Било је времена кад су оне биле толико суве да је било тешко читати. Када се то дешавало, слушала сам библијске касете. Често сам ходала затворених очију јер ми је померање капака гребло очи. Могла сам чак бити и слепа. Понекад, морала сам да сваких пет минута стављам вештачке сузе у очи. Што је још горе, морала сам стављати маст у очи и од пет до шест дана држати их завијене све док не буду боље. Остати захвалан није безначајан задатак кад се неко бори с дуготрајном болешћу за коју се не може разумно очекивати да се у овом систему промени.

Године 1978. морала сам прибећи инвалидским колицима. Било је тешко донети ту одлуку. Одлагала сам је колико год сам могла, али више нисам имала избора. Знала сам да ће тај дан доћи, али надала сам се да ће прво доћи Божји нови свет. Лин је купио високу столицу за техничког цртача која има широко постоље с пет точкова. Помоћу ње, могла сам се кретати по кући.

Било је фрустрирајуће посегнути за нечим, јер нисам могла довољно испружити руку и нисам могла добро хватати мојим савијеним и уврнутим прстима. Па, зато сам користила свој штап „хватач“. Њиме сам могла да скупљам ствари с пода, отварам орман и извадим посуду, или узмем нешто из фрижидера. Док развијам нове вештине у коришћењу штапа „хватача“, могу обављати неке кућне послове. Могу да кувам, перем судове, пеглам, склапам одећу и бришем под. Осећам се донекле поносно због тога што се моје способности побољшавају и срећна сам што и даље могу доприносити у неким кућним потребама. Међутим, сада су ми потребни сати за оно за шта ми је некада требало неколико минута.

Сведочење телефоном

Било је потребно време, али прикупила сам храбрости да покушам да сведочим телефоном. Мислила сам да то не могу урадити али сада у томе заиста уживам и имам добар успех. На моје велико изненађење, то је слично раду од врата до врата, у том смислу што могу разговарати с људима о Јехови и његовим намерама.

Једна од презентација које користим почиње овако: „Здраво, да ли је то г. —— ? Ја сам гђа Мас. Накратко разговарам с људима, и ако имате неколико минута, могу ли разговарати с вама? (Типичан одговор је: „О чему је реч?“) Застрашујуће је видети оно што се дешава данас у свету, зар не? (Дозвољавам коментар.) Волела бих да с вама поделим ову библијску мисао која нам даје једну стварну наду за будућност.“ Затим читам Господову молитву и евентуално 2. Петрову 3:13. Дала сам неке посете другим хришћанским сестрама или Лину да их уместо мене наставе.

Током година, имала сам многе добре разговоре и могла сам слати брошуре, часописе и књиге онима који су показали интерес. Неки су почели да проучавају Библију телефоном. Једна госпођа с којом сам разговарала рекла је да сматра да је довољно ако она проучава сама. Али након неколико разговора, сложила се да дође код нас кући за библијски студиј, будући да сам јој рекла о својим околностима.

Једном другом приликом док сам телефонирала, електронска секретарица је дала један нови број. Иако увек зовем локалне бројеве а овај није био на локалном подручју, осећала сам се мотивисаном да ипак позовем тај број. Након што је кратко разговарала са мном, госпођа која се јавила на телефон рекла је да су њен супруг и она желели да ступе у контакт с људима који су заиста хришћани. Стога смо Лин и ја отишли код њих, на отприлике сат времена удаљености, да бисмо проучавали с њима.

И даље проналазим радост и срећу у разговору с другима о Јехови и његовом обећању о новом небу и новој земљи, у којој ће правда наставати. Недавно ми је једна жена, с којом већ неколико месеци разговарам, рекла: „Кад год разговарам с вама, схватам да стичем више спознања.“ Знам да спознање које делим с другима води до вечног живота и ствара радост која може зрачити чак и кроз осакаћену спољашност попут моје. Понекад могу урадити више у служби него у неким другим приликама, али желела бих да могу увек много, много више да радим! Знам да Јехова зна свачије околности и да он цени оно што можемо урадити, без обзира колико то можда изгледало мало. Често размишљам о Пословицама 27:11: „Буди, сине, мудар, срце ми обрадуј, па ћу лако одговорити оном који ме ружи“, и ја заиста желим да будем међу онима који доказују да је Сотона лажов.

Увек је охрабрујуће бити на састанцима, чак иако ми је тешко да стигнем тамо. Јехова је за нас извршио тако пуно дивних припрема да бисмо били добро духовно нахрањени, стога желим да извучем потпуну корист из њих. Колико смо срећни што наше двоје деце живе с истином! Наша кћерка, Тери, удала се за једног финог брата, и имају четворо деце коју пуно волим. Колико нам греје срце то што видимо да и наши унуци воле Јехову! Наш син Џејмс, и његова супруга, Тјуздеј, одлучили су се да служе Јехови у бруклинском Бетелу, светској централи Јеховиних сведока, у Њујорку.

Земаљски рај помоћу Јеховине моћи

Покушавам да задржим на уму Јеховино дивно обећање о рајској земљи. Чак и сада има обиље његовог стварства у коме се може наћи задовољство. Уживам у лепом заласку сунца. Уживам у разноврсности цвећа и његовог мириса. Волим руже! Ја не могу често да будем напољу, али кад могу, потпуно уживам у топлим сунчевим зрацима. Затворим очи и замишљам лепу планинску околину, са својом породицом која ужива на широкој ливади пуној пољског цвећа. Ту су потоци који жуборе и укусне, слатке лубенице за свакога! Када евентуално могу, радим слике онога што ми помаже да мислим о обећаном земаљском Рају који долази. Док сликам, себе замишљам тамо. Знам да Јехова може учинити стварним драгоцене менталне слике до којих ми је сада пуно стало.

Волим да стих из Јакова 1:12 држим на уму. Он каже: „Благо човеку који претрпи искушење, јер кад буде искушан, примиће венац живота, који Бог обећа онима који га љубе.“ Павле је упоредио обољење које је имао са ’анђелом сотониним који га ћушка‘. Он се молио да Јехова уклони његову неспособност, али му је речено да се Божја моћ усавршава у његовој слабости. Стога је Павлов успех упркос његовој слабости био доказ Божје моћи на њему. Павле је рекао: „Кад сам слаб, онда сам силан“ (2. Коринћанима 12:7-10). Сматрам да се оно мало што сада могу урадити упркос мојим ограничењима, постиже само помоћу Божје моћи која је на мени.

Јован је забележио извештај који ме заиста охрабрује. Он говори о једном човеку који је 38 година био прикован за одар. Он би, заједно с другим болесницима, лежао пун наде поред рибњака, и много желео да се освежи у њему. Он није могао допрети до воде, за коју је мислио да ће га можда излечити. Једног дана видео га је Исус и питао: „Хоћеш ли да се исцелиш?“ Како бих са сузама радосницама одговорила на то питање! „Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи“ (Јован 5:2-9). Има нас пуно који жељно чекамо да чујемо такав позив! (Испричала Лурета Мас.)

[Слика на 24. страни]

Размишљала сам о детету које воли људе, и ево га, срећно прелази преко ливаде

[Слика на 25. страни]

Када сам живахно расположена, замишљам храброг дечака на штулама, са псом испод њега

[Слике на 26. страни]

Сакупљање телефонских бројева за службу на терену

Бирање броја на телефону