Гледиште Библије

Да ли хришћанско јединство дозвољава разноликост?

ЈЕДИНСТВО у хришћанској скупштини преко је потребно. Нејединство у доктринарним веровањима изазвало би жестоке свађе, распре, па чак и непријатељство (Дела апостолска 23:6-10). Библија каже да „Бог није Бог нереда, него мира“ (1. Коринћанима 14:33, Ча). Дакле, хришћанима се саветује да сложно говоре и да буду уједињени у једном разуму и једној мисли (1. Коринћанима 1:10, Ча).

Да ли ове речи и слични одломци из Библије охрабрују на строгу униформност међу хришћанима у сваком погледу? (Јован 17:20-23; Галатима 3:28). Да ли право хришћанство, какво је описано у Библији, одвраћа од разноликости кад је у питању индивидуални карактер? Да ли се од свих хришћана очекује да се уклопе у неку врсту крутог калупа?

Бог нас понаособ привлачи

Неки људи су чврсто убеђени да је Библија само још једно средство за деспотску контролу маса. Додуше, неке секте је често злоупотребљавају на тај начин. Међутим, Исус је дао тотално друкчију слику о Писму и његовом Божанском Аутору. Он је Бога описао као оног ко је дубоко заинтересован за свако своје створење.

У Јовану 6:44, Исус је објаснио: „Нико не може доћи к мени, ако га не привуче Отац који ме посла.“ Глагол који је овде употребљен не указује на то да Бог довлачи људе, против њихове воље. Наместо тога, Бог љубазно привлачи, апелујући на срце. Ту постоји, како је један изучавалац Библије то рекао, ’утицај од Бога да наклони ум да верује‘. Створитељ не гледа на људску породицу као на безличну масу. Он процењује појединце и љубазно привлачи к себи оне који имају срце које је исправно наклоњено (Псалам 11:5; Пословице 21:2; Дела апостолска 13:48, NW).

Запазите како је апостол Павле био прилагодљив. Он је признавао посебне потребе појединаца и изјавио да су извесна гледишта била уобичајена за поједине националности или културе. Затим је према томе прилагођавао свој приступ. Писао је: „С Јудејима био сам као Јудејин, да Јудеје придобијем... Са слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год кога спасем“ (1. Коринћанима 9:20-22).

Јасно је, дакле, да Павле није стављао све људе у исти кош нити се према свима опходио на исти начин. Пружио им је ово охрабрење: „Реч ваша да буде свагда блага, сољу зачињена, и да знате да одговорите свакоме како треба“ (Колошанима 4:6). Да, Павле и други хришћани морали су да признају и поштују јединственост сваке особе како би јој помогли.

Божја првобитна намера

Ово поштовање према особи као појединцу наставља се и након што особа постане део хришћанске скупштине. Божји народ се не дави у мору потпуне униформности и апсолутног прилагођавања преференцијама оних који предводе. Уместо тога, они се радују великој разноликости личности и имају различите способности, навике и мишљења. Ни на чију се индивидуалност не гледа као на потешкоћу или сметњу. Она је део Божје првобитне намере.

Према томе, с обзиром на свет који је у Библији обећан за праведне, савршеност међу људима дозвољаваће велику разноликост (2. Петрова 3:13). Под одредницом „Савршенство“, библијска енциклопедија Insight on the Scripturesa одговарајуће даје следеће коментаре: „Међутим, савршенство не значи крај разноликости, као што то неки често претпостављају. У животињском царству, које је производ Јеховиног ’савршеног дела‘ (Пст [Постање] 1:20-24; Пз [Поновљени закони] 32:4), постоји огромна разноликост.“

Insight додаје: „Слично томе, савршенство планете Земље није неспојиво с разноликошћу, променом или супротношћу; оно дозвољава једноставно и сложено, просто и елегантно, кисело и слатко, храпаво и глатко, ливаде и шуме, планине и долине. Оно обухвата стимулативну свежину раног пролећа, врелину лета с његовим азурноплавим небом, красоту јесењих боја, нетакнуту лепоту тек нападалог снега (Пст [Постање] 8:22). Зато савршени људи неће бити стереотипови истоветних карактера, талената и способности.“

Брига за друге

Међутим, право хришћанство одвраћа од егоцентричног необазирања на оне око нас. Апостол Павле је строго пазио на сваки аспект свог живота и понашања како би избегао да саблазни друге. У писму скупштини у Коринту, он је рекао: „Никакве ни у чему не дајемо саблазни, да се служби нашој не приговори“ (2. Коринћанима 6:3). Понекад морамо контролисати личне жеље и потребе других ставити испред онога што бисмо ми више желели. Рецимо, Павле је писао хришћанима у Риму: „Добро је не јести меса и вина не пити, и оно не чинити што би за твог брата било узрок спотицања“ (Римљанима 14:21).

Слично томе данас, особа може изабрати да се уздржава од конзумирања алкохола у присуству некога ко има проблем да се контролише у пићу (1. Коринћанима 10:23, 24). То је учињено, не из принуде да се прилагоди, већ као племенит чин доброхотности и љубави. „И Христос не угоди себи.“ Исус је био особа за себе, али није инсистирао на ономе што он воли на рачун туђих осећања (Римљанима 15:3).

Па ипак, један од аспеката правог хришћанства који највише окрепљује јесте поштовање према слободама и преференцијама појединца унутар граница библијских смерница. Библија научава да нас је Бог начинио да будемо различити и јединствени. У 1. Коринћанима 2:11, ми читамо: „Ко од људи зна ствари човечје осим духа човечјега који је у њему?“ Ми настојимо да разумемо друге колико је то могуће. Али овај стих указује на то да свако поседује јединственост коју разумеју само он и његов Створитељ. Ми имамо ’тајног човека срца‘ којег откривамо како изаберемо (1. Петрова 3:4, ДК).

Јединство и разноликост — пажљива равнотежа

Апостол Павле је пружио добар пример хришћанске равнотеже. Иако је имао ауторитет као Христов апостол, био је пажљив да не намеће своје мишљење другима.

На пример, Павле је имао врло снажно мишљење о предностима самаштва у овом несавршеном свету. Он сам је био самац у време када је написао: ’[Ко се венча] имаће невоље телесне‘, и „[удовица је] блаженија ако остане као што јест, по мом савету.“ Чињеница да су његове речи постале део надахнуте Божје Речи указује на то да нема ничег погрешног у његовом мишљењу. Па ипак, он је такође објаснио: „А ако ли се и ожениш, нијеси сагријешио“ (1. Коринћанима 7:28, 40, ДК).

Очигледно је да су већина апостола били ожењени мушкарци, као што је Павле признао речима: „Да ли немамо власти да водимо са собом сестру која би нам била жена, као што то чине и остали апостоли и браћа Господња и Кифа?“ (1. Коринћанима 9:5). Хришћани су знали да су у тој ствари могли да направе избор другачији од Павловог и он би их и даље поштовао.

Обожаваоцима Бога увек је било дозвољено да изразе веру у складу са својом јединственом личношћу. У ствари, Бог је чак дозволио библијским писцима да користе свој стил писања. Рецимо, Немија је са свом понизношћу написао свој извештај у првом лицу (Немија 5:6, 19). С друге стране, апостол Јован из скромности нити једном није употребио своје име у свом јеванђељу и ретко је указивао на себе. Бог је одобрио оба стила и дао је да се сачувају у Библији.

Сличне примере равнотеже и разумности налазимо у целом Писму. Јасно је, хришћанство дозвољава разноликост. Наравно, разноликост порекла и мишљења може довести до нејединства онда када недостају духовне особине (Римљанима 16:17, 18). Али када се ’обучемо у љубав, која је свеза савршенства‘, ми учимо да прихватимо и уживамо у јединственим личностима других (Колошанима 3:14).

„Зато примајте један другога“, каже Библија, „као и Христос што прими вас, на славу Божју“ (Римљанима 15:7). Уз помоћ Божјег духа, хришћани могу постићи ту пажљиву равнотежу одржавања јединства док уживају у разноликости јединствених личности у скупштини.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 14. страни]

Створитељ не гледа на људску породицу као на безличну масу

[Истакнути текст на 15. страни]

Свако поседује јединственост коју разумеју само он и његов Створитељ