Имаш право на избор

Савремен медицински приступ (зван анализа ризик/корист) олакшава лекарима и болесницима сарадњу у избегавању терапија. Лекари одвагну чиниоце као што су ризици одређених лекова или хируршког захвата и могуће користи. И болесници могу суделовати у таквој анализи.

Узмимо пример на који људи из многих места могу указати — хронични тонзилитис. Ако имаш тај проблем, вероватно ћеш посетити лекара. Уствари, могао би посетити двојицу, будући да стручњаци на подручју здравства често препоручују да чујеш друго мишљење. Један препоручује хируршки захват. Истиче шта то значи: дужину останка у болници, обим болова и трошкове. Обзиром на ризике, каже да тешко крварење није уобичајено и да је смрт од тога врло ретка. Међутим, лекар који даје друго мишљење тера те да покушаш терапију с антибиотицима. Објашњава врсту лека, вероватност успеха, и трошкове. Обзиром на ризике, каже да тај лек врло малом броју болесника угрожава живот ради могуће реакције.

Сваки способан лекар вероватно разматра ризике и користи, али сада ти мораш одвагнути ризике и могуће користи, као и друге чиниоце за које ти најбоље знаш. (Ти си у најбољем положају да размотриш такве аспекте као што су твоја емоционална и духовна снага, породичне финансије, последице на породицу и твоја лична етика.) Тада начиниш избор. Можда ћеш дати информисани пристанак за једну терапију а одбити другу.

Исто би требало бити ако твоје дете има хронични тонзилитис. Теби ће, као родитељу пуном љубави који је најдиректније погођен и који ће имати одговорност суочити се с последицама, бити указано на ризике, користи и терапије. Након разматрања свих аспеката, можеш начинити информисан избор у вези те ствари која се тиче здравља твог детета и чак његовог или њеног живота. Можда ћеш пристати на хируршки захват заједно с његовим ризицима. Други пацијенти могу изабрати антибиотике заједно с њиховим ризицима. Као што се лекари разликују у својим саветима, тако се и пацијенти двоуме у мишљењу шта је најбоље. То је разумљива карактеристика доношења информисаних (ризик/корист) одлука.

Како је с употребом крви? Нико ко објективно испита чињенице не може порицати да трансфузије крви укључују велик ризик. Др. Чарлс Хагинс, који је директор службе за трансфузију у великој Massachusetts General Hospital, истакао је: ”Крв никада није била сигурнија. Међутим, мора је се сматрати неизбежно несигурном. То је најопаснија твар коју употребљавамо у медицини“ (The Boston Globe Magazine, 4. фебруар 1990).

С добрим је разлогом саветовано медицинском особљу: ”Неопходно је поновно извршити процену односа корист/ризик за трансфузију крви и тражити алтернативе.“ (Наглашено од нас.) (Perioperative Red Cell Transfusion, National Institutes of Health conference, 27-29. јун 1988.)

Лекари се могу разилазити обзиром на користи или ризике употребе крви. Један може дати много трансфузија и бити уверен да су вредне ризика. Други може мислити да су ризици неоправдани, јер је имао добре резултате приликом бескрвних поступака. Међутим, коначна одлука, као пацијента или родитеља, мора бити твоја. Зашто? Јер јер је укључено твоје (или твог детета) тело, живот, етика, и крајње важан твој однос с Богом.

ТВОЈЕ ПРАВО СЕ ПРИЗНАЈЕ

У многим земљама данас пацијент има неповредиво право да одлучи који третман ће прихватити. ”Закон о информисаном пристанку темељи се на две претпоставке: првој, да пацијент има право примити довољну информацију како би могао начинити информисани избор у вези третмана који се препоручује; и другој, да пацијент може изабрати да прихвати или одбије лекарову препоруку. (...) Уколико се не сматра да пацијенти имају право рећи не, исто као и да, па и да с условима, већина разлога за информисани пристанак нестаје“ (Informed Consent — Legal Theory and Clinical Practice, 1987).a

Неки пацијенти су наишли на отпор кад су покушали применити своје право. Он може доћи од пријатеља који има снажне осећаје у вези хируршког уклањања крајника или у вези антибиотика. Или лекар може бити уверен у исправност свог савета. Можда се болнички службеници не слажу с тим, због правних или финансијских интереса.

”Многи ортопеди одлуче да не оперишу пацијенте [Сведоке]“, каже др. Карл Л. Нелсон. ”Верујемо да пацијент има право да одбије сваку врсту медицинске терапије. Ако је технички могуће пружити сигуран хируршки захват искључујући одређени третман, као што је трансфузија, тада то треба постојати као једна могућност избора“ (The Journal of Bone and Joint Surgery, март 1986).

Обзиран пацијент неће вршити притисак на лекара да употреби терапију у којој није вешт. Ипак, као што је приметио др. Нелсон, многи предани лекари могу изићи у сусрет пацијентовим уверењима. Један немачки службеник је саветовао: ”Лекар не може одбити пружити помоћ (...) уз тврдњу да му код Јеховиних сведока нису на располагању све медицинске алтернативе. Он је још увек дужан пружити помоћ и кад му је број отворених приступа ограничен“ (Der Frauenarzt, мај/јуни 1983). Слично томе, болнице не постоје само зато да узимају новац, него да служе свим људима без дискриминације. Католички теолог Ричард Ј. Дивајн је рекао: ”Иако болница мора предузети сваки други медицински напор да сачува пацијентов живот и здравље, она мора дати гаранцију да медицинска нега неће вређати [његову] савест. Осим тога, она мора избећи све облике присиле, од ласкавог обмањивања пацијената па до прибављања судског налога за присилно давање трансфузије крви“ (Health Progress, јун 1989).

РАДИЈЕ НЕГО СУДОВИ

Многи људи се слажу да суд није место за лична медицинска питања. Како би се осећао кад би изабрао терапију антибиотицима, међутим неко се обрати суду да изда налог да ти се хируршким путем уклоне крајници? Лекар можда жели пружити оно што он мисли да је најбоља нега, међутим, он није обавезан тражити законско средство да гази твоја темељна права. А будући да Библија ставља уздржавање од крви на исти морални ниво с избегавањем блуда, присиљавање хришћанина да узме крв било би равно присиљавању на полни однос (Дела апостолска 15:28, 29).

Ипак, књига Informed Concent for Blood Transfusion (Информисани пристанак на трансфузију, 1989) извештава да су неки судови толико ојађени кад пацијент жели прихватити одређени ризик због својих верских права ”да доносе неке правне изузетке — правне измишљотине ако желите — које ће допустити да се изврши трансфузија“. Они то могу покушати оправдати говорећи да је укључена трудноћа или да неће имати ко бринути за децу. ”То су правне измишљотине“, каже књига. ”Компетентне одрасле особе имају право да одбију третман.“

Неки од оних који инсистирају на трансфузији крви занемарују чињеницу да Сведоци не одбијају све терапије. Они одбацују само једну терапију, за коју чак стручњаци кажу да је крцата опасностима. Обично се медицински проблем може решити на разне начине. Један начин има ове ризике, један оне. Може ли суд или лекар патерналистички знати који је ризик ”за твоју највећу корист“? То ти мораш просудити. Јеховини сведоци одлучно не желе да ико други одлучује за њих; то је њихова лична одговорност пред Богом.

Ако те суд присили на одвратан третман, како то може утицати на твоју савест и на важан елемент твоје воље за животом? Др. Конрад Дребингер пише: ”Био би то сигурно заведен облик медицинске амбиције који би водио до присиљавања пацијента да прихвати предложену терапију, запостављајући његову савест, лечећи га физички, а психи задајући смртоносан ударац“ (Der Praktische Arzt, јули 1978).

БРИГА ПУНА ЉУБАВИ ЗА ДЕЦУ

Судске одлуке обзиром на крв углавном укључују децу. Кад су родитељи пуни љубави с поштовањем затражили да се употреби бескрвни поступак, поједино медицинско особље је тражило судску подршку за давање крви. Хришћани се слажу са законима или судским поступцима који спречавају злоупотребу деце и њихово занемаривање. Можда си читао о случајевима кад један родитељ грубо поступа с дететом или одбија сваку медицинску негу. Како трагично! Јасно је да се у таквим случајевима држава може и треба умешати и заштитити занемарено дете. Ипак, није тешко видети колико је то различито од онога кад брижни родитељ захтева високо-квалитетну бескрвну медицинску терапију.

Те судске пресуде се обично усредсређују на децу која су у болници. Како су тамо доспела и зашто? Готово увек забринути родитељи доведу тамо своју децу да би добила квалитетну негу. Као што је Исус био заинтересован за децу и хришћански родитељи брину о својој деци. Библија говори о ’мајци која с љубављу негује своју децу‘ (1. Солуњанима 2:7, Ст; Матеј 19:13-15).

Наравно, сви родитељи доносе одлуке које утичу на сигурност и живот њихове деце: Хоће ли породица употребљавати плин или уље за загреавање просторија? Хоће ли повести дете на далек пут? Да ли сме да плива? Такве ствари укључују ризике, па и оне о животу и смрти. Међутим, друштво признаје родитељско право одлуке, па је родитељима дано право да доносе коначне долуке у готово свим одлукама које се односе на њихову децу.

Врховни суд САД је 1979. јасно изјавио: ”Концепт закона о породици почива на претпоставци да родитељи поседују оно што детету недостаје у зрелости, искуству и способности расуђивања, што је потребно за доношење тешких животних одлука (...) Ако родитељска одлука [у вези неке медицинске ствари] укључује ризик, не може се једноставно због тога способност доношења те одлуке аутоматски пребацити са родитеља на неку установу или државног службеника“ (Parham v. J. R.).

Те исте године је њујоршки Апелациони суд изгласао: ”Најзначајнији чинилац у одређивању да ли детету недостаје адекватна медицинска нега (...) је тај да ли су се родитељи уверили у прихватљивост методе медицинског третмана за своје дете у светлу свих осталих околности. Истрага се не може темељити на томе јесу ли родитељи ’исправно‘ или ’погрешно‘ одлучили, јер садашње стање медицинске праксе, упркос њеним великим напрецима, врло ретко допушта такве коначне закључке. Исто тако, ни суд не може присвојити улогу замене за родитеља“ (In re Hofbauer).

Присети се примера родитеља који бирају између хируршког захвата и антибиотика. Свака терапија има своје ризике. Родитељи пуни љубави одговорни су да одвагну ризике, користи и друге чиниоце и тада одабрати. С тим у вези, др. Јон Самуелс (Anesthesiology News, октобар 1989) предложио је ревизију чланка Guides to the Judge in Medical Orders Affecting Children, који је заузео овакав став: ”Медицинско спознање није довољно напредовало да омогући лекару с разумном сигурношћу предвидети да ли ће његов пацијент живети или умрети (...) Ако постоји избор процедура — ако, например, лекар препоручује процедуру која има 80% шансе да успе, али је родитељи не одобравају, међутим родитељи немају примедбу на процедуру која има само 40% шансе да успе — лекар мора следити медицински ризичнији пут, али пут на који родитељи немају приговора.“

Обзиром на многе смртоносне опасности медицинске употребе крви које су до сада откривене и будући да постоје делотворни алтернативни начини поступања, зар избегавање крви не носи мањи ризик?

Наравно, хришћани оцењују многе чиниоце ако је њиховом детету потребан хируршки захват. Свака операција, са или без крви, има ризике. Који хирург даје гаранције? Родитељи могу знати да су вешти лекари имали леп успех с бескрвном хирургијом на деци Сведока. Зато, ако лекар или болничко особље има другачије склоности, радије него да проузрокује стресну и дуготрајну правну битку, зар није разумно и доследно да се сарађује с родитељима пуним љубави? Или родитељи могу пренети своје дете у другу болницу где је особље искусније у решавању таквих случајева и жели то учинити. Уствари, бескрвни поступак ће вероватније бити квалитетна нега, јер ће помоћи породици ’да досегне легитимне медицинске и немедицинске циљеве‘, као што смо раније навели.

[Фуснота]

[Оквир на 18. страни]

ОСЛОБОЂЕНИ ПРАВНИХ ПОСЛЕДИЦА

Могао би се питати: ’Зашто су неки лекари и болнице брзи у настојању да добију судски налог да дају крв?‘ У неким случајевима је чест разлог страх пред одговорношћу.

Нема темеља за такву забринутост кад Јеховини сведоци изаберу бескрвно лечење. Један лекар са Медицинског колеџа Алберт Ајнштајн (САД) пише: ”Већина [Сведока] спремно потпише формулар Америчког медицинског удружења који ослобађа лекаре и болнице одговорности, а многи носе Медицинску исказницу. Исправно потписан и са означеним датумом, образац ’Одбијам прихватити крвне производе‘ је уговорни договор и има правну пуномоћ“ (Anesthasiology News, октобар 1989).

Да, Јеховини сведоци нуде, са жељом да сарађују, правну гаранцију да се лекар или болница неће изложити одговорности пружајући захтевану бескрвну терапију. Како су препоручили медицински стручњаци, сваки Сведок носи Медицинску исказницу. Она се обнавља сваке године и потписали су је дотична особа и сведоци, често његова најближа родбина.

У марту 1990, Врховни суд Онтарија, Канада, подржао је одлуку која се повољно изразила о таквом документу: ”Исказница је писана изјава са правоваљаног положаја којег носилац исказнице може легитимно заузети у постављању писменог ограничења на уговор са лекаром. У Medicinsk Etik (1985), професор Даниел Андерсен је написао: ”Ако постоји недвосмислена писмена изјава од пацијента у којој каже да је Јеховин сведок и не жели крв ни под којим околностима, поштовање пацијентове аутономије захтева да то буде уважено, као и да је било изражено усмено.“

Сведоци ће такође потписати и болнички формулар пристанка. Онај који се користи у болници у Фрајбургу, Немачка, садржи простор где лекар може описати информације које је дао пацијенту у вези третмана. Затим, изнад потписа лекара и пацијента, у овом формулару стоји: ”Као члан религиозног тела Јеховиних сведока, категорички одбијам употребу стране крви или крвних састојака током хируршког захвата на мени. Свестан сам да планирана и потребна процедура тиме има виши ризик због компликација приликом крварења. Након што сам примио опсежно објашњење посебно у вези тога, захтевам да се потребан хируршки захват изврши без употребљавања стране крви или крвних састојака“ (Herz Kreislauf, август 1987).

Уствари, бескрван поступак може имати мањи ризик. Ипак, овде се ради о томе да пацијенти Сведоци драговољно ослобађају сваке непотребне бриге тако да медицинско особље може напредовати у извршавању онога чему су се посветили, помагању људима да оздраве. Та сарадња користи свима, као што је др. Ангелос А. Камбурис показао у чланку ”Веће абдоминалне операције на Јеховиним сведоцима“:

”Хирург треба предоперативни договор сматрати обавезним и треба га се држати без обзира на догађаје који се развијају у току и после операције. [То] на позитиван начин усмерава пацијенте према њиховом хируршком третману и скреће пажњу хирурга са правних и филозофских разматрања на хируршка и техничка, дозвољавајући му тиме да оптимално поступа и служи најбољим интересима свог пацијента“ (The American Surgeon, јун 1987).

[Оквир на 19. страни]

”Претерана употреба медицинске технологије је највећи чинилац у порасту трошкова садашње здравствене неге (...) Трансфузија крви је посебно значајна због своје цене и потенцијала високог ризика. Осим тога, American Joint Commission on Accreditation of Hospitals (Америчка здружена комисија за акредитацију болница) је трансфузију крви класификовала као ’одличан волумен, високи ризик и склоност погрешци‘“ (”Transfusion“, јули-август 1989).

[Оквир на 20. страни]

САД: ”Основна потреба за пацијентов пристанак је етички концепт личне независности, да одлуке о властитој судбини мора доносити та иста особа. Правна основица за потребан пристанак је та да медицински чин извршен без пацијентовог пристанка представља злостављање“ (”Informed Concent for Blood Transfusion“, 1989).

Немачка: ”Пацијентово право самоодлучивања прелази начело пружања помоћи и очувања живота. Последица тога је: Нема трансфузије крви против воље пацијента“ (”Herz Kreislauf“, август 1987).

Јапан: ”Нема ’апсолутног‘ у свету медицине. Лекари верују да је пут савремене медицине најбољи и следе њен пут, али не би требали присиљавати пацијента на сваки њен детаљ као нешто ’апсолутно‘. И пацијенти морају имати слободу избора“ (”Minami Nihon Shimbun“, 28. јуни 1985).

[Оквир на 21. страни]

”Нашао сам да су породице [Јеховиних сведока] тесно везане и пуне љубави“, извештава др. Лоренс С. Франкел. ”Деца су васпитана, збринута и уљудна (...) Изгледа да ревно удовољавају медицинским диктатима, што може представљати настојање да се покаже прихватање медицинске интервенције до мере коју им допуштају њихова уверења“ (Department of Pediatrics, M. D. Anderson Hospital and Tumor Institute, Houston, САД, 1985).

[Оквир на 22. страни]

”Бојим се да није неуобичајено“, коментарише др. Џејмс Л. Флачер, Јр., ”да професионална ароганција замени здраво медицинско расуђивање. Третмани које се сматра ’најбољима који данас постоје‘, сутра се мењају или одбацују. Шта је опасније, ’религиозни родитељ‘ или арогантан лекар који је уверен да је његов или њен третман апсолутно неопходан?“ (”Pediatrics“, октобар 1988).