Може ли слеп видети?

Прича Бернардо де Сантана

„БАШ је несхватљиво, Бернардо“, рекао је Бермиро. „Увек си са нама радио; тада си још могао да видиш, а сада . . . тако ти је то. Била је то Божја воља, зар не“?

„Да, тачно је, Бермиро“, одговорио сам. „То је Божја воља и ми не можемо ту ништа променити“.

Био сам, додуше, убеђен да сам изгубио вид зато што је Бог тако хтео, али у срцу сам носио неколико питања на која нисам имао одговор. Имао сам 32 године, био неожењен и верни католик. Моја финансијска ситуација је била несигурна. И питао сам се: „Зашто је Бог хтео да изгубим вид? Како ћу да се старам о родитељима“? Када сам први пут приметио да ми слаби вид, клекнуо сам пред сликом Санта Луције—„светице“ за вид—у болници, која је носила њено име, и свесрдно се молио да ми помогне. „Зашто ми није помогла“? питао сам се.

Раније сам зарађивао за живот продајући поврће на пијаци Седам капија у Салвадору (Бразил). Посао није био баш уносан, али сам увек имао посла. Већ са 10 година радио сам на једној фарми у савезној држави Сержипу. Отуда је било сасвим природно за мене да продајем поврће када смо се одселили у Салвадор.

Једног дана сам приметио да ми вид попушта. Специјалиста је потврдио да имам сиву мрену, али је веровао да ће ми се вид поправити након операције. 1960. година оперисано ми је десно око и након те операције мало ми се поправио вид. Но, операција левог ока, која је извршена четири године касније, била је сасвим безуспешна. Одонда ми је било сасвим јасно да је само питање времена када ћу потпуно ослепети. Иако сам већ годинама унапред знао да ћу изгубити вид, тешко ми је да опишем како сам се осећао када сам остао у потпуном мраку.

Радио сам и даље на пијаци, али сам морао да учиним неке измене. Пре но што сам кренуо на посао, моји чланови породице сортирали су ми новац и поређали новчанице различитих вредности у неколико џепова. Тако сам могао да мењам новац. Ипак сам морао стално да пазим да не погрешим. Моје су колеге биле пуне разумевања и њихове љубазне речи помогле су ми да не изгубим храброст. Но, истовремено су ме неке њихове изјаве—ао она од Бермира на почетку извештаја—само навеле да постављам себи питања у мислима.

Почео сам да „видим“

Управо у то време мој познаник, један Јеховин сведок по имену Кловис, разговарао је са мном о обећањима Библије. Испричао ми је да ће Бог створити ново уређење у којем ће слепи прогледати и глуви опет чути (Исаија 35:5). На његове речи заиграло ми је срце. Пошто сам био жељан да сазнам још више о томе и имао много питања, потражио сам га увек. Када је запазио моје интересовање, упитао ме је: „Бернардо, како би било да дођем код тебе једно поподне и да мало више поразговарамо о Библији“? Одмах сам био за то. То је био почетак наших недељних библијских разговора.

Упркос своје неспособности, хтео сам обавезно нешто да учим. Уз Кловисову љубазну помоћ, нисам само сазнао да се Бог зове Јехова, него сам и упознао његова дивна дела из прошлости. Она су била гаранција да ће се испунити његова обећања о праведној рајској земљи. Тада уопште неће бити физичких неспособности—па ни моје. Већ после кратког времена говорио сам и другима о својој нади и проповедао чак од куће до куће. На крају сам се крстио 18. новембра 1973. Од тада је мој живот заиста добио смисао, а то ми је пак помогло да изађем на крај са својом инвалидношћу.

На основу студија знао сам да Бог није одговоран за моју слепоћу. Управо је онако како пише у Библији у Проповеднику 9:11: „Јер време и непредвиђене ствари све их достиже“ (НС). Као сви људи, тако сам и ја потомак несавршених родитеља који су наследили грех и несавршеност од наших првих родитеља, Адама и Еве (Римљанима 5:12). Сазнао сам да никако није била Божја воља да ја изгубим вид, него је његова воља да ми се поврати вид. Под краљевском владавином Божјег сина и на основу откупне жртве, у скорој будућности одстраниће се са верног човечанства све несавршености и сви телесни недостаци. Почео сам да „видим“ много тога што раније—поред доброг вида—нисам могао да видим.

Своје молитве упућивао сам Јехови а не Санта Луцији и другим „свецима“. Више се нисам молио за моментално оздрављење, него сам се искрено молио да ’буде воља његова као на небу тако и на Земљи’. Моје молитве су укључиле и молбу да нађем „помоћницу“ и „употпуњење“, жену са којом бих поделио и радости и жалост.

Када сам једног дана у пословној четврти града нудио библијску литературу, чуо сам како ми неко говори: „И ја сам Јеховин сведок“. Прекинуо сам службу да бих мало попричао са том особом. Та сестра је имала на улици малу продавачку тезгу. Упитао сам је: „Је ли и твој муж Јеховин сведок“? Она је одговорила: „Немам мужа. Сама сам“. Овај случајни сусрет са Амброзином био је почетак једног пријатељства које је тако напредовало да сам јој понудио брак. 14. јуна 1975. венчали смо се. До данашњег дана се моја жена показала као добра „помоћница“ и „употпуњење“ (1. Мојсијева 2:18).

Активан упркос инвалидности

Откако сам у истини одувек сам желео да причам другима о ономе што сам научио из Библије. Био сам срећан што сам то могао да чиним упркос своје инвалидности. Са чуђењем сам морао да установим да су моја чула слуха и додира покушала да надокнаде изгубљено чуло вида. Колико сам велико задовољство осетио када сам први пут проповедао од куће до куће! Питао сам се да ли бих могао још више сати да проведем у том делу. Предавање једног путујућег надгледника Јеховиних сведока помогло ми је да добијем одговор на то питање. Он је навео неколико примера браће инвалида—као што сам ја а неки су били још тежи инвалиди од мене—који су служили као пуновремени проповедници добре вести, „пионири“. Тако охрабрен, испунио сам формулар за помоћну пионирску службу.

Додуше, имао сам неке проблеме у пионирској служби зато што сам слеп, али уз помоћ љубазне браће у скупштини, решио сам их. На пример, када је падала киша требале су ми три руке. У једној руци сам имао торбу за проповедање, у другој пак мој штап. Али шта ћу са кишобраном? Колико сам много ценио „трећу руку“ коју су ми понудила хришћанска браћа која су ишла са мном у службу! Такође су искрсле тешкоће када сам радио у подручјима где ми улице нису биле познате. Но, и ту су ми помогла увићавна браћа.

Како сам се уопште сналазио у мом подручју проповедања? Обично нисам имао проблема јер сам похађао течај који је био намењен да помогне слепим особама да се сами снађу. Научио сам правилно да се користим штапом, школујем чула слуха и додира и улазим и излазим из аутобуса, пењем се и силазим низ степенице. Течај ми је помогао да научим многе ситнице које сасвим подразумевају људи који виде. Запамтио сам име улица и бројао колико сам улица прешао. Научио сам да у глави правим забелешке о свакој кући у једној улици и тако могу да посетим особе које се занимају за један библијски студиј. Немам никаквих проблема да сам одем у краљевску салу иако станујем два и по километра далеко од ње.

С тим у вези је једном рекао један путујући надгледник: „Када сам посетио ту скупштину, био сам заиста импресиониран када сам радио заједно са Бернардом. Он зна улице и чак куће, може да се пење уз степенице и иде узбрдо и низбрдо. Дивим се како само поново проналази станове особа са којима студира Библију. Ишли смо на један студиј који се налази на четвртом спрату једне зграде, и он нас је тамо одвео без икаквих тешкоћа.“

Припрема и напори награђени

Моја служба од куће до куће захтева посебну припрему. Пре но што идем у службу учим напамет библијске ставке које желим да употребим и памтим на којој се страници у Библији налазе. На вратима замолим власника стана да прочита те ставке и кажем му на којој се страни налазе; ако он не жели да прочита, цитирам их напамет.

Када водим библијске студије, подстичем особу са којом студирам да се добро припреми. Код студија она мора да ми прочита најпре питање, па одломак и затим још једном питање. Тако могу да утврдим да ли

је њен одговор тачан или није. На тај начин могао сам да доведем већ две особе до предања и крштења. Сада студирам са три породице.

Већ годинама учествујем у теократској школи за службу проповедања у нашој скупштини. Када се припремам за своје говоре, неко ми прочита градиво и сними га на магнетофонску траку. Затим слушам снимак, у глави израђујем говорни нацрт и учим напамет одговарајуће библијске ставке. Овим је завршена моја припрема за говор. И још никада нисам добио савет зато што сам се сувише ослањао на белешке. Такође могу редовно да дајем коментаре на студију Куле стражаре јер ту исту методу примењујем и када се припремам за то градиво.

Година 1977. била је награда у мом животу као Богу преданог хришћанина. Био сам именован за општег пионира, слугу помоћника и водитеља скупштинског студија књиге. Још увек се радујем тим предностима. Код скупштинског студија књиге поступам исто као и код библијског студија на дому.

Шта мислиш: може ли слеп да „види“? Ја могу да видим испуњење многих библијских пророчанстава у наше дане и схватио сам да се мора помоћи још многим другим особама да упознају истину која води до вечног живота (Јован 17:3). У духовном погледу доживео сам испуњење пророчанства из Исаије 35:5: „Тада ће се отворити очи слијепима, и уши глухима отвориће се.“ И чврсто сам убеђен да ће се ово пророчанство у од Јехове одређено време дословно испунити на хиљадама људи који су изгубили вид као ја. До тог времена желим да наставим да вршим вољу Божју колико год могу и да будем достојан да живим у његовом новом уређењу правде.

[Истакнути текст на 17. страни]

„Испричао ми је да не бог створити ново уребење у којем не слепи прогледати и глуви опет чути“

[Слика на 18. страни]

За службу од куће до куће учим напамет библијске ставке које хоћу да употребим и памтим на којој се страни у Библији они налазе