Да ли је рана црква научавала да је Бог Тројство?

4. део: Када и како се развила доктрина о Тројству?

Прва три чланка ове серије показала су да ни Исус ни његови ученици ни рани Црквени Оци нису научавали доктрину о Тројству (Кула стражара од 1. новембра 1991; 1. фебруара 1992; и 1. априла 1992). Овај последњи чланак размотриће како се развила догма о Тројству и коју је улогу играо Никејски сабор 325. н. е.

ГОДИНЕ 325. н. е., римски цар Константин сазвао је сабор епископа у Никеји у Малој Азији. Његова намера је била да реши непрестане религиозне препирке око односа Сина Божјег према Свемоћном Богу. С обзиром на последице тог сабора, Encyclopædia Britannica каже:

„Константин је председавао, при чему је водио преговарање, предложивши сам... одлучујућу формулу која изражава однос Христа према Богу у веровању које је објавио тај сабор, наиме да је ’једносуштан [хомузија] с Оцем‘... Из страха пред царем, сви су епископи, осим двојице, потписали то веровање, многи од њих против властитог уверења.“⁠¹

Да ли се тај пагански владар умешао због својих библијских уверења? Не. A Short History of Christian Doctrine наводи: „Константин у ствари није имао ни најмање разумевање за питања која су се постављала у грчкој теологији.“⁠² Оно што је разумео биле су религиозне расправе које су претиле јединству његовог царства, а он је желео да их реши.

Да ли је утемељио доктрину о Тројству?

Да ли је Никејски сабор утемељио, или потврдио, Тројство као доктрину хришћанства? Многи претпостављају да је то био случај. Али, чињенице показују нешто друго.

Веровање које је објавио тај сабор доказивало је ствари о Сину Божјем које би дозвољавале разним свештеницима да га на одређени начин сматрају једнаким Богу Оцу. Ипак, поучно је видети шта Никејско веровање није рекло. Као што је изворно објављено, цело веровање је навело:

„Ми верујемо у једног Бога, Оца свемоћног, творца свега видљивог и невидљивог;

И у једног Господа Исуса Христа, Сина Божјег, рођеног од Оца, јединорођеног, то јест, из бити Очеве, Бог од Бога, светло од светла, прави Бог од правог Бога, рођен а не начињен, од једне бити с Оцем, кроз Кога је све постало, оно на небу и оно на Земљи, Који је због нас и због нашег спасења сишао и утеловио се, постајући човек, претрпео и поново устао трећег дана, узашао на небо, и доћи ће да суди живима и мртвима;

И у Свети Дух.“⁠³

Да ли ово веровање каже да су Отац, Син и свети дух три особе у једном Богу? Да ли оно каже да је то троје једнако у вечности, моћи, положају и мудрости? Не, оно то не каже. Овде се уопште не говори о формули троје у једном. Изворно Никејско веровање није утемељило или потврдило Тројство.

У најбољем случају, то веровање изједначава Сина с Оцем у ’једну бит‘. Али оно не каже ништа слично томе у вези светог духа. Све што оно каже је да „ми верујемо... у Свети Дух“. То није доктрина назовихришћанства о Тројству.

Чак и кључна фраза „једносуштан“ (хомузија) не мора значити да је тај сабор веровао у нумеричку једнакост Оца и Сина. New Catholic Encyclopedia наводи:

„Није сигурно да ли је сабор намеравао да потврди нумеричку истоветност суштине Оца и Сина.“⁠⁴

Да је сабор сматрао да су Син и Отац нумерички једно, то још увек не би било Тројство. То би био само Бог двоје у једном, а не троје у једном како захтева доктрина о Тројству.

„Гледиште мањине“

Јесу ли епископи у Никеји уопште веровали да је Син једнак Богу? Не, постојала су супротна гледишта. На пример, једно је заступао Арије, који је учио да је Син имао одређени почетак у времену и да зато није једнак Богу већ субординиран у сваком погледу. С друге стране, Атанасије је веровао да је Син на одређени начин био једнак Богу. Било је и других мишљења.

С обзиром на одлуку сабора да Сина сматра једнобитним (консупстанцијалним) с Богом, Мартин Марти (Martin Marty) наводи: „Никеја је у ствари представљала гледиште мањине; није било лако постићи нагодбу и била је неприхватљива за многе који нису били Аријанског становишта.“⁠⁵ Исто тако, књига A Select Library of Nicene and Post-Nicene Fathers of the Christian Church запажа да је „само мањина заузела јасно формулисан доктринарни став који је био супротан аријанизму, иако је та мањина постигла свој циљ.“⁠⁶ Дело A Short History of Christian Doctrine запажа:

„Оно што је многим епископима и теолозима Истока изгледало посебно вредно осуде био је концепт који је у веровање додао сам Константин, хомузија [„једне бити“], који је у каснијем сукобу између ортодоксије и јереси постао предмет раздора.“⁠⁷

Расправа је након сабора трајала деценијама. Они који су били за идеју изједначавања Сина са Свемоћним Оцем за неко време су чак били у немилости. На пример, Мартин Марти каже о Атанасију: „Његова популарност се повећавала и опадала, те је тако често био прогањан [у годинама након сабора] да је практично постао свакодневни путник.“⁠⁸ Атанасије је у изгнанству провео године зато што су се политички и црквени службеници противили његовим гледиштима која су изједначавала Сина с Оцем.

Зато се не може тврдити да је Никејски сабор 325. н. е. утемељио или потврдио доктрину о Тројству. Оно што је касније постало учење о Тројству није постојало у то време. Идеју да су и Отац и Син и свети дух прави Бог и једнаки у вечности, моћи, положају и мудрости, али ипак само један Бог — Бог троје у једном — није развио тај сабор нити ранији Црквени Оци. Као што наводи The Church of the First Three Centuries:

„Данашња популарна доктрина о Тројству... не добија подршку из записа Јустина [Мученика]: а то запажање може се проширити на све предникејске Оце; то јест, на све хришћанске писце у три века након Христовог рођења. Истина је да они говоре о Оцу, Сину и пророчком или светом Духу, али не као о једнакима, не као једној бројчаној суштини, не као о Тројици у Једном, у било ком погледу који данас прихватају тринитаријанци. Чињеница је сасвим другачија. Доктрина о Тројству, како су је објаснили ти Оци, битно је различита од данашње доктрине. То наводимо као чињеницу која ће издржати под испитом као и свака чињеница у историји људских мишљења.

Позивамо све да наведу било ког значајног писца, током прва три века, који је веровао у ту доктрину [Тројства] у њеном данашњем смислу.“⁠⁹

Никеја је ипак представљала прекретницу. Она је отворила врата службеном прихватању Сина као једнаког Оцу, те је утрла пут за каснију идеју о Тројству. Књига Second Century Ortodoxy, од J. A. Buckleya, запажа:

„Универзална Црква је бар до краја другог века остала уједињена у једном темељном смислу; сви су прихватали супериорност Оца. Сви су Бога Оца Свемоћног сматрали јединим врховним, непромењивим, неописивим и без почетка...

Смрћу тих писаца и вођа̂ из другог века, Црква се нашла... како полако али неумољиво клизи ка тој тачки... кад је на Никејском сабору достигнута кулминација тог целог постепеног еродирања изворне вере. Ту је мала експлозивна мањина наметнула своју јерес попустљивој већини, те је, с политичким властима иза себе, присилила, завела и застрашила оне који су пређашњу чистоћу своје вере настојали одржати непомућеном.“⁠¹⁰

Сабор у Константинопољу

Године 381. н. е., сабор у Константинопољу је потврдио Никејско веровање. Он је додао још нешто. Свети дух је назвао „Господом“ и „даваоцем живота“. Проширено веровање из 381. н. е. (што је у ствари оно што се данас користи у црквама и што је названо „Никејско веровање“) показује да је назовихришћанство било на рубу формулисања потпуно развијене тринитаријанске догме. Ипак, чак ни тај сабор није употпунио ту доктрину. New Catholic Encyclopedia признаје:

„Занимљиво је да је I. цариградски сабор [381. н. е.] 60 година након I. никејског избегавао хомузију у својој дефиницији божанства Светог Духа.“⁠¹¹

„Изучаваоци су збуњени привидном благошћу изражавања тог веровања; на пример, његовим пропустом да користи реч хомузија за Свети Дух као консупстанцијалан с Оцем и Сином.“⁠¹²

Та иста енциклопедија признаје: „Хомузија се не појављује у Писму.“⁠¹³ Не, Библија не користи ту реч било за свети дух или за Сина као да су консупстанцијални с Богом. То је био небиблијски израз који је такође водио ка небиблијској, заиста, антибиблијској, доктрини о Тројству.

Чак и након Константинопоља, прошли су векови пре него што је учење о Тројству прихваћено широм назовихришћанства. New Catholic Encyclopedia каже: „На Западу... изгледа да је преовладавало опште ћутање с обзиром на I. цариградски сабор и његово веровање.“⁠¹⁴ Тај извор показује да веровање тог сабора уопште није било признато на Западу до седмог или осмог века.

Изучаваоци такође признају да Атанасијско веровање, које се често цитира као стандардна дефиниција и подршка Тројству, није написао Атанасије него непознати аутор много касније. The New Encyclopædia Britannica коментарише:

„До 12. века ово веровање није било познато у Источним црквама. Од 17. века научници се уопште слажу у томе да Атанасије (умро 373) није написао Атанасијско веровање, него је по свој прилици било написано у 5. веку у јужној Француској... У 6. и 7. веку утицај овог веровања могао се јасно осетити првенствено у јужној Француској и у Шпанији. У 9. веку се употребљавало у црквеној литургији у Немачкој, а нешто касније у Риму.“⁠¹⁵

Како се развила

Доктрина о Тројству започела је свој спори развој кроз векове. Тринитаријанске идеје грчких филозофа као што је Платон, који је живео неколико векова пре Христа, постепено су се увлачиле у црквена учења. Тако дело The Church of the First Three Centuries каже:

„Ми подржавамо став да је доктрина о Тројству настајала постепено и то релативно касно; да је потицала из извора који је јеврејским и хришћанским Писмима био потпуно стран; постепено је попримала облик и усадили су је у хришћанство Оци на које је утицао Платон; да је у време Јустина, и много касније, универзално научавана засебна природа и подређеност Сина; и да је постао видљив само први нејасан обрис Тројства.“⁠¹⁶

Пре Платона, тријаде, или тројства, била су позната у Вавилону и Египту. А напори свештеника да привуку невернике у римски свет довели су до постепеног укључивања неких од тих идеја у хришћанство. То је коначно довело до прихватања веровања да су Син и свети дух једнаки Оцу.a

Чак је и реч „Тројство“ прихватана веома полако. У другој половини другог века је Теофил, епископ из Антиохије у Сирији, писао на грчком и увео реч триас, што значи „тријада“, или „тројство“. Затим је латински писац Тертулијан из Картаге, Северна Африка, увео у своје записе реч тринитас, што значи „тројство“.b Али, реч триас се не налази у надахнутим Хришћанским грчким писмима, а реч тринитас се не налази у латинском преводу Библије названом Вулгата. Ни израз није библијски. Али, реч „Тројство“, темељена на паганским концептима, увукла се у литературу цркви и након четвртог века је постала део њихове догме.

Према томе, научници нису темељно истражили Библију да виде научава ли се у њој та доктрина. Уместо тога, световна и црквена политика је у великој мери утврдила ту доктрину. У књизи The Christian Tradition, аутор Јарослав Пеликан скреће пажњу на „нетеолошке чиниоце у расправи, од којих су многи изгледали спремни да увек изнова одреде њен исход, само да би били опозвани од других сила једнаких њима. Чинило се да је доктрина често жртва — или производ — црквених политика и сукоба личности“.⁠¹⁷ Професор са Јејла Е. Вошберн Хопкинс (E. Washburn Hopkins) овако каже: „Коначна ортодоксна дефиниција тројства у великој је мери била питање црквене политике.“⁠¹⁸

Како је само неразумна доктрина о Тројству у поређењу с једноставним библијским учењем да је Бог врховни и да нема никога равнога! Као што Бог каже, „с ким ћете ме изједначити и поредити? кога ч[ћ]ете за прилику узети да би био као ја?“ (Исаија 46:5).

Шта је представљала

Шта је представљао постепен развој идеје о Тројству? То је био део отпадања од правог хришћанства које је предсказао Исус (Матеј 13:24-43). Апостол Павле је такође предсказао долазећи отпад:

„Јер доћи ће вријеме кад људи неће подносити здраве науке, него ће према својим страстима себи нагомилати учитеље да им шкакљу уши, те ће одвратити уши од истине, а окренут ће се бајкама“ (2. Тимотеју 4:3, 4; католички превод Стварност).

Једна од тих бајки је учење о Тројству. Неке друге бајке непознате правом хришћанству које су се такође постепено развиле су: урођена бесмртност људске душе, чистилиште, лимбус и вечно мучење у пакленој ватри.

Шта је стога доктрина о Тројству? То је у ствари паганска доктрина која је прерушена у хришћанску. Унапређује је Сатана да би завео људе, како би им Бога учинио замршеним и мистериозним. То је довело до тога да су постали спремнији да прихвате друге лажне религиозне идеје и неисправне обичаје.

„По плодовима њиховим“

Исус је у Матеју 7:15-19 рекао да лажну религију можеш разликовати од праве религије на следећи начин:

„Чувајте се од лажних пророка. Они долазе к вама у оделу овчјему, а унутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их. Бере ли се с трња грожђе, или с чичка смокве? Свако добро дрво даје добре плодове а зло дрво даје зле плодове... Свако дрво које не даје добра плода, сече се и баца се у огањ.“

Размотримо један пример. Исус је у Јовану 13:35 рекао: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако се међу собом љубите“. Исто тако, у 1. Јовановој 4:20 и 21, Божја надахнута Реч објављује:

„Ако ко рече: „Ја љубим Бога“, а мрзи на брата свога, лажа је, јер ко не љуби брата свога, кога види, како може љубити Бога, кога не види? И ову заповест имамо од њега: Ко Бога љуби, да љуби и брата свога.“

Примени темељно начело да прави хришћани морају имати љубав међу собом на оно што се догодило у оба светска рата овог века, као и у другим сукобима. Људи истих религија назовихришћанства сукобљавали су се на бојним пољима и убијали једни друге због националистичких разлика. Свака страна је тврдила да је хришћанска, и сваку страну је подупирало њено свештенство, које је тврдило да је Бог на њиховој страни. Тај покољ „хришћана“ од стране „хришћана“ је зли род. То је кршење хришћанске љубави, порицање Божјих закона. (Види и 1. Јованову 3:10-12.)

Дан обрачуна

Зато је отпадање од хришћанства водило не само до безбожних веровања, као што је доктрина о Тројству, већ и до безбожних поступака. Ипак, доћи ће дан обрачуна, јер је Исус рекао: „Свако дрво које не даје добра плода, сече се и баца се у огањ.“ Зато Божја реч подстиче:

„Изађите из ње [лажне религије], мој народе, ако не желите имати удела у њеним гресима, и ако не желите примити део њених невоља. Јер греси су се њени нагомилали до неба, и Бог се споменуо њених неправедних дела“ (Откривење 18:4, 5, NW).

Ускоро ће Бог ’ставити у срца‘ политичких власти да се окрену против лажне религије. Они ће је ’опустошити и појешће њене меснате делове и потпуно је спалити ватром‘ (Откривење 17:16, 17, NW). Крива религија са својим паганским филозофијама о Богу биће заувек уништена. У ствари, Бог ће рећи онима који практикују лажну религију као што је Исус рекао у своје време: „Ваша ће кућа бити препуштена вама!“ (Матеј 23:38, Ст).

Права религија ће преживети Божје пресуде, па ће се, коначно, сва част и слава давати Ономе за кога је Исус рекао да је ’једини прави Бог‘. Он је Онај кога је означио псалмиста који је објавио: „Ти, чије је име Јехова, ти једини Највиши си над свом земљом“ (Јован 17:3; Псалам 83:18, NW).

Попис извора:

1. Encyclopædia Britannica, 1971, том 6, страна 386.

2. A Short History of Christian Doctrine, од Bernharda Lohsea, 1963, страна 51.

3. Ibid., стране 52, 53.

4. New Catholic Encyclopedia, 1967, том VII, страна 115.

5. A Short History of Christianity, од Martina E. Martyja, 1959, страна 91.

6. A Select Library of Nicene and Post-Nicene Fathers of the Christian Church, од Philipa Schaffa и Henryja Wacea, 1892, том IV, страна XVII.

7. A Short History of Christian Doctrine, страна 53.

8. A Short History of Christianity, страна 91.

9. The Church of the First Three Centuries, од Alvana Lamsona, 1869, стране 75, 76, 341.

10. Second Century Orthodoxy, од J. A. Buckleya, 1978, стране 114, 115.

11. New Catholic Encyclopedia, 1967, том VII, страна 115.

12. Ibid., том IV, страна 436.

13. Ibid., страна 251.

14. Ibid., страна 436.

15. The New Encyclopædia Britannica, 1985, 15. издање, Micropædia, том 1, страна 665.

16. The Church of the First Three Centuries, страна 52.

17. The Christian Tradition, од Јарослава Пеликана, 1971, страна 173.

18. Origin and Evolution of Religion, од E. Washburna Hopkinsa, 1923, страна 339.

[Фусноте]

[Слика на 22. страни]

Бог ће проузроковати да се политичке власти окрену против лажне религије

[Слика на 24. страни]

Права религија ће преживети Божје пресуде