Зашто многи не верују?

МНОГИ људи примећују у природи обележја конструкције, а ипак не верују у постојање конструктора, Створитеља. Зашто не?

Да ли може тај недостатак вере да се сведе на чињеницу да је неко било када побио тврђење да конструкција захтева конструктора? Да ли постоје озбиљни против докази те врсте, тако да конструкција у природи не би могла више да увери обавештене људе који логично размишљају?

Или остају да постоје докази непобитнији него икада? Зар није тачно оно што је рекао апостол Павле, наиме да особе које не желе да признају нешто опште познато, „немају изговора“?

Историјски осврт

Кратки осврт на историју те ствари може да нам помогне. Може се рећи да је било много атеиста током векова. Али, до пре отприлике стотину година они нису били у стању битно да утичу на религиозно и научно размишљање.

Велики научници прошлости, на пример, Исак Њутн (кога је писац научне литературе Исак Асимов назвао „највећим научним мислиоцем, кога је свет икада имао“) веровао је у Бога. Они нису сматрали неверовање нужном ознаком своје упућености у науку.

Напротив, Њутн и многи други научници као и велики мислиоци на другим подручјима, указивали су на планирање у природи, као на доказ за постојање главног планера, Бога. Та мисао је превладавала вековима.

Насиље у природи

Тада се нешто догодило са појмом да је свемир дело љубазног Конструктора.

Средином деветнаестог века скренули су писци попут Дарвина, Малдуса и Спенсера, пажњу на окрутности у природи. Зар није, тачно, рекли су, да веће животиње увек прождиру оне мање? Зар се у џунгли не одвија даноноћна очајничка борба за преживљавање?

Заиста је чињеница да животиње нападају једне друге. На темељу тога, развија се следеће размишљање: Зар није огорчена борба за преживљавање права истина! о животу на Земљи? Зар нису чак међу људима, животињски ратови, себичне тежње и „закон џунгле“, стварне силе које су одређивале историју? Тада се у природи не манифестује хармонија и мир које би могли: да очекујемо од љубазног великог Конструктора.

Џорџ Роман, један Дарвинов пријатељ описао је природу на следећи начин: „Видимо зубе и нокте спремне да растржу у комадиће, панџе и сисаљке обликоване за мучење—свуда гледамо владавину страха, глади и болести, праћену пролевањем крви, дрхтањем удова, тешким дисањем и недужним очима, које се склапају у окрутној смртној муци.“

Дарвинова теорија о бесмисленој борби и преживљавању најспособнијих—не планирање од Бога—брзо се проширила у јавности. Тако се родило ново схватање историје, социјални дарвинизам.

Запази како је Х. Г. Велс оценио ту ситуацију у својој књизи Развој историје: „После 1859. (година у којој је издата Дарвинова књига Постанак врсте) долази до стварног губљења вере. . . Истакнуте личности с краја деветнаестог века биле су уверене да су међународне положаје стекле захваљујући борби за живот, у којој јаки и лукави побеђују слабе и лаковерне. . . И као што у чопору паса они млађи и слабији бивају потлачени и злостављани у корист целине, тако морају, чинило се, да велики пси људске хорде тлаче и злостављају оне мање.“

Многи су брзо усвојили тај начин размишљања. Један од разлога за то лежао је у гајењу оправданог непријатељства према многим црквама, које су угушивале ова научна истраживања. А што је још горе, видели су како угледне религије подстичу и оправдавају ратове и проливање крви. Зато Велс с правом коментарише: „Чисто злато вере било је одбачено заједно са изношеном ташном у којој се тако дуго налазило.“

’Бог је одговоран’

С обзиром на тврђење да је планирање доказ постојања Планера, неки закључују: „Ако кажеш да су те панџе и зуби, владавина страха, глади и болести део Божјег плана, онда мораш признати да је тај твој Бог одговоран за патње и насиља. А ти кажеш да је Он љубав. Шта је заправо тачно?“

Такве особе закључују: ’Видите, једино уверљиво објашњење је борба, преживљавање најспособнијих и слепа, невођена еволуција.’

Према томе, аргумент „пројекат захтева Пројектанта“ је овим покопан. Наводити тај доказ значи наводно окривити Бога за окрутности. Јадно, својим објашњењима ни религиозне вође хришћанства, као и паганства, нису дале прави одговор за овај проблем.

Од тог времена се ништа није битно променило. Када се спомене питање конструктора често се наводи дилема насиља у природи. На пример, филозоф Бертранд Расел пише у својој књизи Зашто нисам хришћанин:

„Погледајте изблиза тај доказ за конструктора, крајње је зачуђујуће да људи могу веровати како је овај свет са свим стварима које налазимо у њему, са свим његовим грешкама, најбоље што су свемоћност и свезнање створили кроз милионе година. Ја заиста не могу да верујем. Мислите ли да ви, када бисте добили свемоћност и свезнање и милионе година за, усавршавање свог света, не бисте могли произвести ништа боље од Кју Клукс Клана или од фашизма?“

Истражимо сада поближе ово размишљање, будући да се често наводи против мисли да планирање у природи захтева Планера.

[Слика на 4. страни]

Како се закон џунгле међу људима и животињама слаже с љубазним Ствараоцем?