Хитлер — отишао али није заборављен

Било је топло и сунчано тог четвртка, 26. септембра 1980. У Јужној Немачкој. Али навече око 22,15 прилично је захладило. Посетиоци познатог минхенског Октоберфеста напуштали су огромне шаторе у којима се точило пиво и сливали се према излазима. Одједном је у близини главног излаза одјекнула снажна експлозија, оставивши за собом 200 рањених и 13 мртвих. Касније се утврдило да је човек одговоран за тај терористички напад одржавао везу с неонацистичким групама. Само осам седмица раније, сличан злочиначки напад десних радикала однео је 80 људских живота, кад је бомба опустошила железничку станицу у Болоњи. У исто време је Француску преплавио талас антисемитског насиља, најтежи после II светског рата.

Нацизам (или неонацизам) и Хитлер значе за већину људи готово исто. Раније споменути догађаји допринели су томе да се Хитлер спомиње годинама, у најмању руку у средствима јавног информисања. Осим тога, до тих нових нацистичких недела је дошло пре него што су стара пала у заборав. У ствари, у децембру 1983., према писању Нирнбергер Нахрихтен, радило је у једној комисији „35 људи, међу њима 10 судија и државних тужилаца на сакупљању и оцењивању материјала о насељима нациста, како би саставили коначни суд о томе“. У тим новинама се могло прочитати: „Још увек. . . траје парница у вези 129 случајева док је у току више од 1700 процеса.

Све је то требало да остане непознато широј јавности. За разлику од тога, остали догађаји су на прилично делотворан начин пробудили сећања на националсоцијализам, које су милиони људи покушали да избришу. Сетимо се само Холокауста — пре неколико година емитоване телевизијске серије. Други пример је сензационална вест из 1983. године, наиме да је један познати немачки часопис дошао у посед рукописа Хитлерових дневника. Када је та вест коју су неки прихватили са сумњом, постала опште позната, установило се да је дневник измишљотина. Љут, а у исто време незадовољан, један немачки грађанин је рекао: „Зар тај Хитлер неће никада престати да нас сматра лудацима?“

Недавно се у канадским новинама Торонто Стар могло прочитати: „Увек смо запрепашћени кад чујемо нешто о Фиреру и његовом режиму, но истовремено смо очарани, да, чак хипнотизирани“. Према једном немачком часопису, разлог би могао бити следећи: „Упркос све већем временском размаку, поплава публикација о Трећем рајху, изгледа, расте уместо да опада“

Зашто је свет тако очаран Хитлером и Трећим рајхом? Да ли је то због „све веће милитантности“ неонацистичких група које су, како је речено у часопису Дер Шпигел, претеча понављања историје? Неки су неонацистички часописи хвалисаво објавили: „Ми нисмо остаци прошлости, него авангарда сутрашњице“. Стога није мали број оних који с правом питају: Може ли се поновити нацистичка диктатура?