Како је могло доћи до тога?

„Како је варварски режим попут Трећег рајха могао доћи на власт у једној од привредно најнапреднијих и културно високо развијених земаља света?“ То питање, које наводи на размишљање, поставио је историчар Ј. Нокс у часопису Хистори Тудеј. Ако се упознамо с позадином свега, можда ћемо лакше одговорити на то питање.

Националсоцијалистичку партију није оживотворио Адолф Хитлер. Године 1919. основао је Антон Дрекслер, бравар из Минхена, Немачку радничку партију. Годину дана касније, мења назив у Националсоцијалистичка немачка радничка партија, а 1921. Хитлер постаје њен вођа. Због опозиције према Хитлеру, Дрекслер се касније повукао из Партије. Из прве речи имена Партије изведена је реч „наци“.

Године 1923. подижу Хитлер и његова Партија неуспели устанак и Хитлер бива осуђен на робију. У то време пише књигу Мајн Кампф (Моја борба), у којој одређује правац Партије, а за највиши циљ поставља „национализовање маса“. За постизање тога, рекао је да „ниједна социјална жртва није претешка“. Држава треба да наступи „као чувар хиљадугодишње будућности“, писао је.

Нико није у почетку сматрао Хитлера и његову Партију озбиљним. Његови бомбастични говори навели су немачког новинара и писца Курта Тухолског да каже: „Човека уопште нема; он је само бука коју проузрокује“. Тухолоки је несумњиво говорио у име многих. Па ипак, „човек“ је постојао, а намеравао је да проузрокује далеко више него само буку.

Околности које су довеле до тога да су нацисти дошли на власт

Немцима су после пораза у I светском рату отете све илузије. Тешке услове наметнуте версајским уговором осећали су као сувише велики терет, чак и неоправдан. Недостајало је јако политичко водство. Привредна ситуација се погоршавала из недеље у недељу. Светске пословне прилике довеле су до милиона незапослених. Оптерећујућа атмосфера безнадежности и осећај несигурности гушили су сваку животну радост.

Спретном пропагандном акцијом успело је нацистичком покрету да искористи масе као инструмент за спровођење својих политичких циљева. Његова грандиозна обећања деловала су привлачно на народ, а страх народа пред комунизмом искористио је он за своје циљеве. Био је то вентил за пруски милитаризам (политика наоружања и припремања за рат). Партија је посредовала младима подстрек, авантуру, другарство и заносни осећај да може учествовати у обнови јаке Немачке.

28. Априла 1939, дакле само шест година након свог доласка на власт, Хитлер је одржао говор у којем је спомињао своје успехе. Били су то између осталог, обнова реда, повећање производње, смањење незапослености и ослобаћање од ограничења наметнутог версајским уговором. Рекао је:

„Ја сам вратио провинције Рајха које су нам отете 1919. године. . ., обновио сам хиљадугодишње историјско јединство немачког животног простора, а све сам то настојао. . . да учиним без проливања крви, без наношења ратних патњи свом или осталим народима“.

У књизи Белешка о Хитлеру објашњава Себастиан Хафнер како је Хитлер утицао на Немце: „Хитлер је за њих био чудо — ’Божји посланик’“. Захваљујући Хитлеровим успесима и његовој спретној пропаганди успело је националсоцијалистичкој партији да држи народ под својом контролом, тако да је покрет почињаода добија религиозне ознаке. Подупирање Партије постаје ускоро „света“ дужност.

То нам посредује боље разумевање свега што је описао Вилиам Л. Ширер у својој књизи Године море. „Занос маса јаче ме је погодио него први поглед на диктатора. . . Кад је за кратко време ступио на балкон масе су полуделе. Неки мушкарци и жене су били срушени на под, кад је маса нагрнула напред да би из близине могла да види свог Месију. За њих је он изгледао такав.“

[Истакнути текст на 12. страни]

Нацисти су претворили масе у послушни инструмент

[Слика на 12. страни]

Према речима једног новинара, Хитлер је за многе био „Божји посланик“