Целибат — зашто наметнут?

ЦЕЛИБАТ је као услов за свештеничку службу све мање и мање популаран међу католицима. Када је папа Јован Павле II недавно посетио Швајцарску, анкета је показала да је само 38 посто католика у тој земљи склоно обавезном целибату за свештенике. У САД је 1983. анкета Галуповог института показала да је 58 посто Римокатолика било склоно да одобри свештеницима да се жене.

Папа Јован Павле II је такође потврдио закон свештеничког целибата, као што је то већ учинио папа Павле VI у познатој посланици Свештенички целибат, издатој 1967. Зашто Ватикан настоји да очува тај непопуларан закон премда се показује противан његовим властитим интересима? Да ли су Христ и апостоли увели целибат?

Одакле потиче?

У предговору споменуте посланице из 1967. папа Павле VI је признао да „Нови завет, који чува учење Христа и апостола . . . не захтева целибат за оне који обављају свету службу.“ Слично стоји у Католичкој енциклопедији: „Ови цитати (1. Тимотеју 3:2, 12; Титу 1:6) кобни су за било коју тврдњу о обавезном целибату за првобитно свештенство . . . Ова слобода избора је изгледа трајала све до онога што можемо назвати . . . прво раздобље црквеног законодавства, а то је до времена Константина и концила у Ницеји.“

Одакле, дакле, потиче целибат, ако га није увео ни Христ а ни апостоли?

„У стара паганска времена целибат је био држан у части“, опажа М’Клинток и Стронгова Енциклопедија. Остала дела о пореклу целибата показују да „стара паганска времена“ сежу до старог Вавилона и Египта. Нова британска енциклопедија каже: „С успоном цивилизација древних времена, целибат се појављивао у различитим контекстима.“ Био је, на пример, повезан с обожавањем Изиде, египатске богиње плодности, као што запажа Британика: „Сексуално уздржавање било је апсолутан услов за оне који су славили њене свете мистерије.“

Поред тога, Александар Хислоп је запазио у својој књизи Два Вавилона: „Сваки ученик зна да је обожавање Кибеле, Вавилонске богиње, уведено у пагански Рим у свом примитивном облику заједно са целибатом свештенства.“

Зашто је Католичка црква опонашала паганске религије и усвојила целибат за свештенство?

Зашто је усвојен?

Као прво, целибат свештенства даје снагу црквеним ауторитетима. То се огледа у томе што свештеници не могу имати наследнике за своје функције зато се замене именују хијерархијски. Чак и Католичка енциклопедија признаје да је Рим користио целибат као средство за „осигурање подвргавања свештенства централном ауторитету римске Свете столице.“

Наравно, било је и других разлога. Табела на дну странице, која приказује у главним цртама „историју свештеничког целибата“, показује да је обавезни целибат постао део каноноког закона тек у 12. веку. Папа који је припремио пут за његово усвајање био је Гргур VII (1073 —1085). Занимљиво је да се за њега каже да је боље од осталих „увидео огроман пораст утицаја који ће настати од строгог целибата свештеничког сталежа.“

Закон о свештеничком целибату је поред учвршћивања хијерархијског састава у Католичкој цркви такође давао свештеничком сталежу надмоћ над обичним народом. Жорж Диби, један од водећих француских историчара, недавно је рекао за средњовековне калуђере и свештенике да су због целибата били на хијерархијској лествици изнад других; имали су право да владају над осталим члановима друштва.“

Последице целибата

С обзиром на последице забране брака за свештенике, Католичка енциклопедија каже: „Ми немамо жеље да поричемо или прикривамо врло ниски ниво морала у различитим раздобљима светске историје и у различитим државама које су се називале хришћанске, у који је повремено тонуло католичко свештенство.“ Такође је и данас свештенички неморал у многим земљама имао негативан учинак у очима поштених људи.

Закон свештеничког целибата, који је присвојен од паганских култова, такође је обезвредио брак, чија је часна припрема успостављена од самог Бога (Матеј 19:4—6; 1. Мојсијева 2:21—24; Јеврејима 13:4). Нова британска енциклопедија каже: „Идеја култне чистоће је појачала тежњу за обезвређење брака и за демонизирање секса, а довела је до захтева да се свештеници и калуђери држе целибата, што је вековима проузроковало борбу унутар цркве.“

Свештенички целибат је усвојен прикривеним мотивима који објашњавају зашто је остао непромењен. Он у ствари није користио ни католицима ни клеру. Црква је такође претрпела штету јер се углавном верује да је садашња несташица свештеника увелико проузрокована тим небиблијским законом.

Даљње гледиште Католичке цркве на брак и полни однос биће расветљено када испитамо учење о вечној Маријиној невиности.

[Истакнути текст на 10. страни]

„Нови завет. . . не захтева целибат за оне који обављају свету службу“(Папа Павле VI)

[Оквир на 10. страни]

Историја свештеничког целибата

Први век: „Нигде у Новом завету нисмо нашли ни један знак да је целибат био обавезан за апостоле или за оне којима су служили“ (Католичка енциклопедија).

Четврти век: „Најстарије сведочење о закону свештеничког целибата је Канон 33 с концила у Елвири у Шпанији, око 300. године после Христа“ (Речник католичке теологије).

„Ницејски концил (325. г.) је одбио да уведе тај закон (Елвира Канон 33) за све Цркве“(Католички речник).

До десетог века: „Вековима је ово питање свештеничког целибата било предмет борбе унутар Цркве. Међу свештеницима су врвела неприродна злодела; њихова служба у деветом и десетом веку изгледала је као да допушта разузданост . . . Многи свештеници су отворено живели у браку, премда су концили стално издавали нове одредбе против њих“ (Енциклопедија од М’Клинтока и Стронга).

Једанаести век: „Париски синод (концил 1074.) је без оклевања изјавио да је закон о целибату неподношљив и неоправдан. . . . Међутим, у неким је земљама закон остао сасвим или делимично непримењен. У Енглеској је синод из Винчестера 1076. сматрао да је исправно да се допусти, бар већ ожењеним свештеницима на селу и у малим градовима, да задрже своје жене“ (Приручник историје цркве /Католички/ од Фанка).

Дванаести век: „Најзад је 1123. на првом латеранском концилу прихваћен закон (потврђено много јасније на другом латеранском концилу, канон vii) који је, док сам по себи није довољно јасно формулисан, објавио да су сви бракови подђакона и свештеника незаконити . . . Може се рећи да је то значило победу целибата“ (Католичка енциклопедија).

До шеснаестог века: „У латинској цркви није проглашавањем закона о целибату био крај противљења У 13. и 14. веку многе се стручњаке канонског закона, па чак и бискупе, позивало на прихватање законодавства Источне цркве која је дозвољавала свештеницима женидбу. Разлоге за то су нашли у опадању свештеничког религиозног морала које је било карактеристично у средњем веку. Велики концили у Констанци (1414—1418), Базелу (143—1439) и Тренту (1545—1563) у присуству бискупа и теолога позивају да се укине закон о целибату“(Енциклопедија Универзалис).

На концилу у Тренту (1545—1563) неколико бискупа и цар Карло V склони су ублажавању целибатних правила. Али већином гласова се одлучило да Бог не би ускратио дар полне невиности онима који се моле за њега, те је на тај начин правило целибата коначно и заувек успостављено у богослужењу Римокатоличке цркве“ (Енциклопедија од М’Клинтока и Стронга).

Двадесети век: „У вези с другим Ватиканским концилом (1962—1965) свештенички целибат је још једном постао узрок превирања у Римској цркви. После концила јако је порастао број свештеника који настоје да напусте свештенички сталеж и да се ожене. Папа Павле VI ипак је издао посланицу Свештенички целибат (23. јуна 1967) потврђујући традиционални закон о целибату“(Британска енциклопедија).