Гледиште Библије
Да ли је целибат захтев за хришћанске слуге?
ЦЕЛИБАТ је, стриктно говорећи, невенчано стање. Међутим, The New Encyclopædia Britannica каже да се овај израз „обично користи у повезаности с целибатском улогом појединца као религиозног службеника, религиозног стручњака или члана религиозне групе“. Изразом „целибати“ означавају се „они који су неожењени због светог завета, чина одрицања или уверења да је за некога бити неожењен пожељније ради религиозног положаја или степена религиозне ревности“.
Некада у прошлости, одређене истакнуте религије увеле су целибат као захтев за своје свештенике. Ипак, ни за једну религију хришћанства целибат није постао толико карактеристичан као за католичанство. Данас постоји велика контроверза када је реч о католичком целибату. Часопис The Wilson Quarterly приметио је да „недавних деценија студија за студијом показује да је обавезни целибат, који је још од 12. века захтев за католичке свештенике, у самом корену проблема цркве што се тиче увођења и задржавања свештеника“. Према социологу Ричарду А. Шонеру „историја и друштвене промене свом својом тежином окрећу се против искључивости мушког целибата унутар католичког свештенства“. Какво је библијско гледиште о целибату?
Брак или самаштво?
Кроз историју много је побожних мушкараца и жена унутар разноразних религија изабрало целибат. Али зашто? У многим случајевима то је било због тога што су мислили да су телесне, материјалне ствари „средиште зла“. То је створило филозофију према којој је једино кроз уздржавање од било које сексуалне активности могуће остварити духовну чистоту. Међутим, то није гледиште Библије. У Библији брак се сматра чистим, светим даром од Бога. Извештај о стварању из Постања, јасно описује брак ’добрим‘ у Божјим очима и очигледно не као препреку за духовно чист однос с Богом (Постање 1:26-28, 31; 2:18, 22-24; видите такође Пословице 5:15-19).
Апостол Петар и друге признате Божје слуге које су имале ауторитативан положај у раној хришћанској скупштини, били су ожењени мушкарци (Матеј 8:14; Дела апостолска 18:2; 21:8, 9; 1. Коринћанима 9:5). То разјашњавају и упутства апостола Павла Тимотеју у вези са именовањем скупштинских старешина или „бискупа“. Он пише: „Бискуп дакле треба да је беспрекоран, једне жене муж“ (1. Тимотеју 3:2, Шарић, католичко издање, курзив наш). Запазите да не постоји чак ни наговештај да би на било који начин било неприкладно за „бискупа“ да буде ожењен. Павле је само указао на то да „бискуп“ не сме да има више жена; ако је ожењен треба да има само једну жену. У ствари, публикација Cyclopedia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature, од Маклинтока и Стронга, закључује: „Према смерницама из јеванђеља, у Н[овом] З[авету] не може се протумачити ни један стих који би свештенству забрањивао ступање у брак.“
Док дубоко поштује брак, Библија сасвим сигурно не осуђује самаштво уколико је изабрано по слободној вољи. Библија за неке препоручује самаштво као пожељну ствар (1. Коринћанима 7:7, 8). Исус Христ је рекао да неки мушкарци и жене намерно изабиру самаштво (Матеј 19:12, ДК). Али зашто? Сигурно не зато што у вези с браком постоји нешто нечисто, својствено браку, што би их спречавало у духовном напретку. Изабрали су овај животни пут напросто да би усредсредили своје напоре на вршење Божје воље у време које је по њиховом схватању било хитно.
Пут ка обавезном целибату
Током векова након Христа, ствари су се промениле. У прва три века наше ере „било је и ожењених и неожењених слугу“, објашњава Дејвид Рајс доминикански свештеник који је напустио свештенство да би се оженио. Затим су тобожњи хришћани пали под утицај, како је то један религиозни писац описао, „смесе грчких и библијских идеја“ које су произвеле изопачено гледиште о сексу и браку.
Наравно, неки су и даље остали самци једноставно зато да би „стекли потпуну слободу у предању [самих себе] делу Божјег Краљевства“. Међутим, други су били више мотивисани паганским филозофијама које су прихватали. The New Encyclopædia Britannica каже: „Веровање да су полни односи оскврњујући и неспојиви са светошћу, појавило се [у такозваној хришћанској цркви] као доминантна мотивација за увођење целибата.“
Рајс каже да је у четвртом веку црква „забранила ожењеним свештеницима да имају полне односе у ноћи пре причеста“. Када је црква увела свакодневни причест, то је значило да се свештеници морају стално уздржавати од полних односа. С временом, брак за свештенике био је потпуно забрањен. Стога, целибат је постао обавезан за свакога ко би желео да постане слуга у цркви.
Апостол Павле је упозоравао управо на такав развој догађаја. Он је написао: „Али Дух јасно говори да ће у последња времена отпасти неки од вере, да слушају лажне духове и науке ђаволске... који забрањују женити се“ (1. Тимотеју 4:1, 3).
„Оправдаше мудрост дела њена“ рекао је Исус Христ (Матеј 11:19, Ча). Лудост одступања од Божјих мерила постала је очигледна кроз дела или последице. Писац Дејвид Рајс интервјуисао је многе свештенике широм света у вези са обавезним целибатом. Неки с којима је разговарао рекли су: „Остајеш у свештенству, чиниш свако добро које умеш, а у исто време дискретно прихваташ спремност преданих жена које ти се диве, да ти се ставе сексуално на располагање.“
Цитирајући Матеја 7:20, Рајс каже: „Исус је рекао ’По плодовима њиховим, дакле, познаћете их‘.“ Затим он коментарише о трагедији која је произашла из принудног целибата: „Плодови принудног целибата су хиљаде мушкараца који воде двоструки живот, хиљаде жена које живе уништеним животом, хиљаде деце која су одбачена од својих заређених очева, а да не говоримо о свештеницима који доживљавају емоционалне патње.“
Частан брак је благослов од Бога. Обавезни целибат је постао духовно разарајућ. С друге стране, својевољно изабрано самаштво, иако није битно за светост или спасење, постало је награђујући и духовно задовољавајући начин живота за неке (Матеј 19:12, ДК).
[Извор слике на 16. страни]
Живот