Гледиште католичке цркве на полни однос и брак
ПОЛНИ ОДНОС и брак су тема интересовања људи широм света. Људи вероватно ни у којој другој области не траже више савета и вођство. Библија много више говори о питањима која се тичу полног односа него што људи можда мисле. Водећа религија западног света, Римокатоличка црква, такође не ћути о томе.
С обзиром на то шта је учила о полном односу, Католичка црква је утицала на животе милиона својих следбеника. Посебно је утицала на животе свештеника и калуђерица. Да ли је црквено учење дало корисне или лоше резултате? Какво је гледиште Католичке цркве на полни однос у поређењу с оним што учи Библија? Серија ових чланака ће пажљиво размотрити та питања.
Став Римокатоличке цркве према полном односу и браку показан је у Католичком речнику, где стоји: „Принципи који су подстакли Цркву у постављању целибата су . . . такви да они који су позвани пред олтар морају прихватити живот полне суздржљивости (обуздавајући полно општење), што је светије од брака.“
Ако је према католичком учењу уздржавање од полних односа „светије“, где онда можемо сврстати брак? То је питање које је дуго забрињавало историчаре. Историја хришћанства од Пола Џонсона овако говори о томе: „Ако је по томе целибат узвишенији, а брак, премда је био допуштен, мање вредан, да ли то значи да је секс у основи зло чак и у браку, односно да је облик допуштеног греха?“
Упорно захтевање папе Јована Павла II да се повећа обожавање „девице Марије“ није помогло да се ублажи утисак да је брак нечист иако није грешан. Догма о вечној Маријиној невиности овековечује идеју о нечистоћи сексуалних односа. Догма подразумева да би брак укаљао Маријин углед свете жене чак и после Исусовог рођења.
Зато није чудно да су „тајна првобитног греха“ и „вечна Маријина невиност“ на попису великих проблема који муче искрене католике. „Ту се може додати и папина непогрешивост, која се може подврћи сумњи“, запажа католички писац Жак Дикесн.
Несумњиво је да је одлука папе у посланици Хумане Вите (Људски живот), увелико поткопала веру католика у папску непогрешивост. Тај документ, издат 1968. од папе Павла VI, је потврдио службену католичку доктрину о забрани употребе средстава за контролу рађања. Енциклопедија Британика наводи да је та папска „посланица изазвала одбијајуће реакције (међу католицима), које се могу описати као најжешћи напад на углед папског учења у садашњим временима. Слично и његов (Павла VI) чврст став на очувању свештеничког целибата . . . изазива неугодне критике.“
Из овога се види да је гледиште Римокатоличке цркве на брак и свештенички целибат изазвало проблеме код католика. Зашто је црква сама себи створила те проблеме? Шта ју је водило до постављања целибата свештеницима и калуђерицама и упорном инсистирању на Маријиној вечној невиности?