Контрола рађања — ко треба донети одлуку? Ти или црква?

Од нашег дописника из Шпаније

”ДЕТЕ је анђео Божји. Што више деце имаш, то је већи доказ Божјег благослова и тога да те Бог употребљава себи на славу.“

Ове речи месног жупног свештеника снажно су утицале на Жоакима. Он и његова жена Лурдеш били су без посла, а већ су имали шестото деце. Како ће даље? Његови приговори ућуткани су упозорењем: ”Избегавање зачећа је грех. Ако то учиниш бићеш избачен!“ Лурдеш је с осећајем дужности изродила још десеторо деце, упркос тога што се та сиромашна португалска породица морала рвати с економским потешкоћама.

Свештеник је само понављао темељно католичко учење да брак треба бити плодан и да сваки брачни пар треба бити ”великодушно спреман изразити добродошлицу деци“ која би могла доћи. Међутим, последњих година многи католици изражавају сумње у вези службених смерница које црква пружа у том питању.

Једна католкиња из Француске, мајка десеторо деце, узвикнула је: ”За мене је римокатоличко учење данас непрактично за нормалне младе брачне парове који желе свој брачни живот живети по Божјој вољи!“ Кити Паркер из Калифорније изразила је сличне осећаје: ”Мој супруг и ја одлучили смо се за контролу рађања након дугих разговора, читања и молитве. То је био наш први велики раскид са црквом.“ Џуди Форд из Паинтона, Енглеска, сматра да ”одлуку треба донети породица сама, без страха од црквеног укора“.

Многи се искрени католици питају: ’Да ли треба у ово време огромног пораста становништва, посвуда раширеног сиромаштва из насеља страћара која расту као печурке, да одлучује црква о томе да ли су одређене методе за контролу рађања исправне или погрешне?‘ Кога католик треба слушати? Папу, жупног свештеника или властиту савест?

То није проблем 20. века

Родитељи су одавно тражили практичне начине за ограничење броја деце. Пре више од две хиљаде година Аристотел је говорио о вредности контролисања раста становништва како би се избегло ширење сиромаштва. Указује на неке методе за контролу рађања које су биле популарне у његово време. У многим земљама је пракса да се дете неколико година не одбија од дојења такође допринела смањењу стопе рађања. Међутим, један од најуобичајенијих облика контроле становништва, а који се још увек практикује у неким земљама, јесте чедоморство. Непожељно дете, често девојчица, без милости се убија.

Последњих година, због побољшане здравствене неге, у неким афричким земљама мајке просечно имају по осморо деце. Ако се стопа рађања у Индији (на сваку мајку скоро петоро деце) настави садашњом брзином, та ће земља на крају века имати скоро милијарду становника.

Многе од ових растућих породица хрле у безнадно пренасељене велеградове Трећег света, као што су Калкута и Мексико Сити. Овај последњи би до 2000. године могао имати негде између 26 и 36 милиона становника. Стога већина људи у тим сиромашнијим нацијама практикују неки облик планирања породице.

У исто време, у многим западним земљама, где постоје бројне клинике за планирање породица, стопа рађања знатно је опала. Већина брачних парова користи контрацепцијске методе, без обзира на своју религију. Протестантске цркве углавном питање контрацепције остављају савести брачног пара. Међутим, 1939. је папа Пио XI формулисао садашњи став Католичке цркве, који је подржао Папа Павле VI, као и садашњи папа Јован Павле II.

Дилема за искрене католике

Како се дефинише службено католичко правило у вези контроле рађања? Једноставно речено, тврди се да су само ”природне“ методе контроле рађања морално прихватљиве. Ту ”природну“ методу папа Јован Павле II је описао као ”праћење ритмова људске плодности и управљање . . . родитељства по тим ритмовима“. Други облици контрацепције су забрањени.

Јасно је да многи католици методу ритмова налазе непрактичном. Стога морају или следити оно што им налаже њихова савест или се повиновати доктрини цркве. У многим западним земљама објективни католици не обазиру се на папске изјаве, иако не без одређеног испитивања савести. То је случај чак и у претежно католичким земљама.

Један француски свештеник објашњава: ”Постављање врло високих мерила, не као директиве, него у апсолутном смислу, доводи до постојања паралелних цркви: С једне стране су они који постављају закон и мањина која га слуша. С друге стране је већина која чини што може или чак одлучује да се не обазире на те врло компликоване принципе.‘ У Шпанији преко 60 посто људи се не обазире на црквена учења у вези контроле рађања иако се више од половине њих сматра практичним католицима. У Италији је недавна анкета показала да се мање од 2 посто њих потпуно усклађује са службеним црквеним ставом.

Та огромна различитост између онога што црква учи и онога што католици обично примењују не изненађује ако се узму у обзир противречна мишљења која изражавају бискупи, свештеници и теолози по том питању. Иако су папске изјаве недвосмислене, многи црквени високодостојници не виде ту ствар тако јасно, а неки се чак отворено изјашњавају против службене догме. У међувремену, месни свештеници, који требају саветовати брачне парове, често не желе давати моралне оцене по том питању. Према томе, темељно питање гласи: Да ли постоје јасне божанске поуке у вези контроле рађања?

Шта каже Библија?

Они који се постављају против контрацепције често цитирају библијску заповест дату Адаму и Еви: ”Рађајте се и множите се и напуните земљу“ (1. Мојсијева 1:28, Ба). Међутим, шпански писац Рикардо Лескано с правом је приметио: ”Изгледа помало противречним на 4 милијарде људских бића применити исту формулу која је важила за само два становника ове планете.“ Јасно је да се та заповест односила на посебне околности које су постојале у то време.

Нигде у Библији се не говори о контроли рађања или о планирању породице. Иако Библија осуђује полни неморал, она не научава да само рађање може озаконити полне односе између мужа и жене (Упореди Приче Соломонове 5:15—20; 1. Коринћанима 7:2, 3). У тој ствари, дакле, као и у осталим стварима где не постоји директно библијско упутство, сваки брачни пар мора донети одлуку у складу са својом савешћу. Успостављање произвољних мерила значило би да се иде ”преко онога што стоји писано“ (1. Коринћанима 4:6, Ст).

То не значи да је сваки облик контроле рађања прихватљив у Божјим очима. Библија јасно даје до знања да Бог поштује живот нерођеног детета и прати његов ембрионални развој (Псалам 139:13—16; Јеремија 1:5). Под Мојсијевим законом је над неким ко је ненамерно изазвао смрт нерођеног детета требала бити изречена строга казна (2. Мојсијева 21:22, 23). Према томе, абортус је с Божјег гледишта вредан осуде, а тако и свако друго средство или медикамент којим се окончава живот након што је дошло до зачећа.a

Дакле, оно што многи искрени католици интуитивно верују — наиме, да је планирање породице ствар коју је најбоље препустити сваком брачном пару — управо оно на шта указује Библија.

Жоаким, Португалац којег смо раније споменули, дошао је до тог закључка након што је лично искусио потешкоће и боли због тога што се држао католичког учења у вези контроле рађања. Почео је истраживати Библију да би утврдио да ли су и друге црквене догме можда само ’заповести људске‘ уместо ’заповести Божје‘ (Матеј 15:3, 9).

Сада је он Јеховин сведок и труди се следити упутства Исуса Христа, а не људска (1. Коринћанима 2:16). Зашто и ти не би предузео слично испитивање? Јеховини сведоци у твом подручју радо ће ти помоћи у томе.

[Фуснота]

[Оквир на 20. страни]

Противречни гласови

■ Humanae Vitae (Енциклика папе Павла VI, 1968). Брачни чин треба бити ”потпуно људски, сасвим и искључиво усмерен ка новом животу“.

■ Папа Јован Павле II: ”Контрацепција је, објективно гледајући, тако дубоко незаконита да се никад и ни из каквог разлога не може оправдати. Мислити или говорити другачије исто је као и рећи да постоје ситуације у којима је законито Бога не сматрати Богом.“

■ Шпански кардинал Narcisso Jubany Arnau: ”Велики је грех намерно избегавати плодност.“

■ Француски католички бискупи у једном пастирском писму (1968): ”Традиционална мудрост налаже да се одреди која је најважнија дужност пред Богом у овом конкретном случају. Брачни пар мора донети одлуку након дугог заједничког размишљања.“

■ Католички теолог Charles Curran: Након папске енклитике у вези контроле рађања из 1968. Curran и око 600 католичких академика и црквених службеника објавило је изјаву у којој се каже да ”брачни парови имају право следити властиту савест“.

■ Један остарели француски свештеник: ”Црква упорно говори на начин којим се разлабављује сва њена веродостојност. Она и даље поставља законе који су недостижни.“