Три сата која су потпуно променила мој живот
КАД сам имао десет година добио сам божићни поклон — ваздушну пушку. Пуцао сам на боце и лименке, али убрзо сам прешао на узбудљивије мете — птице, змије и све што год се мицало. За сваку убијену птицу начинио сам урез на кундаку своје пушке. Убрзо је 18 поносних уреза сведочило о мојој ловачкој вештини.
Тада се догодило нешто што је све то променило. Иза куће ловио сам птице. На врху нашег јаблана спазио сам врапца, пажљиво нанишанио и полако одапео. Пун погодак! Број 19!
Врабац је пао на земљу. Пришао сам и видио крв на његовом перју. Мицао се и погледао ме као да је хтео да каже: ”Одакле теби право да ме убијеш?“ Полако умирући, спустио је главу на земљу. То ме дирнуло у срце. Плакао сам, отрчао мами и испричао шта се догодило и шта је по мом мишљењу хтио да каже врабац док је умирао. Никада више нисам пуцао на птице и никад више нисам правио урезе на својој пушки. Још данас видим пред собом то нежно крваво клупко пера. Тај доживљај из детињства трајно је утицао на мене и постао сам свестан скупоцености живота, било врапчијег или човечијег.
У детињству су ми биле посредоване и друге вредности — поштење, поштовање старијих, морална мерила, љубав према истини. Рођен сам у Мемфису (Тенеси), али одрастао у Робинсу, једном предграђу Чикага (Илиноис). Као дете редовно сам одлазио у цркву, али оне вредности које сам тамо придобио ишчезле су током година. Приметио сам да чланови цркве, односно свештеници и њихови помоћници, нису живели по тим мерилима, били су лицемерни. А и друштво у опште одбијало је та мерила као непрактична и неважна. Супротно томе, поука коју сам придобио смрћу оног малог врапца није избледела, научио сам ценити живот.
Кад сам похађао средњу школу престао сам одлазити у цркву — што је врло жалостило моје родитеље. Савест ми је отупела, али сећам се да ме гризла савест када сам почео псовати попут осталих. Све више сам се дружио с лошим пријатељима, узимао дроге и упуштао у неморал. На мени се обистинила следећа библијска изјава: ”Не варајте се, лоше друштво квари корисне навике“ (1. Коринћанима 15:33, НС).
Упркос томе, осећај за право и криво задржавао ме од неких ствари. У трећој години средње школе дружио сам се нпр. непрестано с два младића наше кошаркашког тима — све до оне вечери кад смо сусрели једну младу жену. Моја два друга одлучила су силовати је. Она их је преклињала да је не дирају, а кад је нису пустили — викала је хистерично нека је наместо тога убију. Иако се тако грчевито борила, ипак су је силовали. Затим су хтели да и ја то исто учиним. Осећао сам у себи одвратност и одбио учествовати у томе. Они су се разбеснели и псовали ме у лице. Те ноћи је престало наше пријатељство.
Годинама касније схватио сам да је овај доживљај даљњи пример истинитости Библије. Божја реч наиме говори: ”Зато се чуде што више не трчите с њима тим правцем у ту исту дубоку каљужу раскалашености, и погрдно говоре о вама“ (1. Петрова 4:4, НС).
У последњем разреду средње школе, 1965, рат у Вијетнаму се све више заоштравао и стајао сам пред тешком одлуком: шта да учиним после завршене школе. Нисам хтео отићи у рат и бити присиљен убијати. Још увек сам осећао јаку одбојност према одузимању живота, било врапчијег или човечијег. Као кошаркаш могао сам добити стипендију за универзитет и једноставно то избећи. Уместо тога, приступио сам ваздухопловној јединици — оном роду војске где се нисам морао директно борити у џунгли и убијати.
Био сам додељен на четири године ваздухопловној јединици MAC (Military Airlift Command) као авионски механичар. Након основног школовања био сам додељен ваздушној бази CCK на Тајвану. Било је то јануара 1968. Већина мојих другова из авионске јединице добила је задатке у Вијетнаму, Тајланду, Јапану и на Филипинима. Могли су све што су хтели набавити — чак и јаке дроге као што су хероин и кокаин. Још у средњој школи започео сам узимати дрогу; а сада и трговати њом. Након осам месеци цела јединица послана је на Окинаву (Јапан), која је тада била под америчком управом. Наша трговина дрогом је цветала.
Командант јединице ме лично позвао да пођем с њим за Вијетнам, како би боље упознао ту земљу. Прихватио сам понуду будући да ме привлачио новац и узбуђења. Вијетнам као земља с бујним зеленилом и белим пешчаним плажама допао ми се. Вијетнамци су од срца љубазни и гостољубиви. Кад би им покуцали на врата, позвали би нас унутра и понудили нешто за јело. Често сам се питао: ”Зашто се уопште води овај рат? Зашто се врши покољ ових људи као да су животиње?“ Али у Сајгону сам видео безброј злочина, прљавих дела, много корупције и објесног насиља. Човечији живот био је безвредан. Озбиљно сам сумњао да ће човечанство икада бити способно и спремно живети међусобно у миру и срећи.
Након почасног отпуштања из војне авијације крајем јула 1970, вратио сам се у родно место Робинс (Илиноис). Тражио сам посао и хтео се настанити, али све је постало другачије. И ја сам се променио. Код куће више није било као пре. Моје мисли непрестано су кружиле око Далеког истока и те успомене су се увек поново враћале. Осећао сам жарку жељу да се тамо вратим. Осам месеци после одслужења војног рока купио сам авионску карту за Окинаву (Јапан).
Још исте вечери отишао сам у један локал где сам пре често одлазио, узбудљиви клуб назван Tina’s Bar and Lounge. На моје велико изненађење, у бару је седео један од пријатеља с којим смо трговали дрогом. Радовали смо се поновном сусрету и одмах израдили план како ћемо из Тајланда кријумчарити дрогу. Пошто смо набавили униформе, фалсификоване личне карте и друге неопходне ствари, легитимисали смо се као војна лица — како би могли летети за Тајланд. Тако смо с аеродрома кренули за Бангкок.
Тамо смо се нашли с једним већ унапред договореним водичем, који нас је кануом возио кроз мрачне водене путеве и мочварно подручје до једног усамљеног острва, где нас је примила једна од водећих личности тајландске трговине дрогом. Пошто је био врло љубазан и сусретљив домаћин, нисмо могли ни помислити да ће нас пријавити властима. Али, он је баш то учинио. Тиме је хтео да скрене пажњу од својих илегалних послова.
Полиција нас је већ чекала на аутобуској станици у Бангкоку — у коферу сам имао 29 кг дроге. Баш сам ступио кроз врата аутобуске станице кад сам на потиљку осетио хладан челик и скаменио се. Пуковник тајландске полиције притиснуо ми је на главу 38-калибарски пиштољ и рекао сасвим мирно: ”Не покушавајте никакав отпор.“ Били смо ухапшени и одведени у полицијску станицу.
Хтели смо се срести с једним ортаком на Окинави који је имао три кутије за ципеле пуне хероина. Мислили смо да ћемо саставити наше залихе, и тако управљати трговином дроге на Окинави. Ортак је тамо стигао с хероином, и баш кад су кутије изишле на траки, појавила се полиција са псом који је нањушио хероин. Он је изгубио хероин а ја пуни кофер марихуане и спида, и тако је наша трговина завршила пре него што је започела. Доспели смо у затвор Клонг Прем. Стање је било очајно. Било је мало хране. Два пута дневно добијали смо ситне слане рибице с пиринчем. За два месеца ослабио сам 45 килограма.
Док смо били у затвору посетио нас је један високи отмени господин и рекао да је из америчког конзулата. Говорио је да нам жели помоћи, али за то треба више информација. Нисмо поверовали. Након извесног времена отворено је рекао да је вођа организације за хватање трговаца дрогом за цело подручје југоисточне Азије и хтео је доказати да смо кријумчарили дрогу преко границе. Следећег дана вратио се да разговара са мном у четири ока.
”Будите искрени према мени“, рекао је, ”иначе ћете, то вам гарантујем, овде у затвору иструнути.“ Био сам искрен и рекао истину. Наједном је упитао: ”Шта мислите о томе да за мене радите као специјални агент?“ Био сам врло изненађен, али ипак сам пристао да сарађујем код опасних акција.
Био сам пуштен из затвора и вратио се на Окинаву, да би започео нови живот као специјални агент у лову на трговце дрогом. Имао сам задатак уговарати препродају дроге и тако омогућити хапшење добављача. Тај посао сам извршавао годину и по и затим престао.
Након извесног времена водио сам с партнером један бар под именом Папа Џо’с. Имали смо девојке, ”анимир-даме“, које су америчке војнике наводиле да пију што више алкохола. Једне вечери неки човек што је седео у бару, упитао ме: ”Јесте ли ви Џими-сан?“
”Јесам.“
”И посао вам иде добро, зар не?“
”Да. Али зашто питате?“
”Саветујем вам да не би опет изашли на улицу. Али ако то ипак учините, ухватићемо вас и уклонити.“
Тада сам тек схватио да је и тај човек био ловац на препродавце дроге. Превише сам знао и због тога ме упозорио да се не вратим на уличну трговину. То није било потребно, јер ионако нисам више трговао дрогом по улицама. Прекинуо сам с пређашњим понижавајућим начином живота.
У то време тражио сам шта је смисао живота, и бавио се источњачким религијама. Али убрзо сам сазнао да су исто толико тајанствене и замршене као и наука о Тројству у тзв. хришћанству. Оне ми нису помогле.
Једном приликом када сам био сам код куће, неко је покуцао. Пред вратима је стајала старија Јапанка с осмехом на лицу. Али нарочито њене очи су ме фасцинирале. Оне су заиста блистале. Одражавале су честитост и чистоћу и из њих се могло прочитати да ме није дошла ни у што увући. Имао сам снажан осећај да је требам саслушати. Нисам знао због чега, али нисам је могао одбити. Позвао сам је у кућу.
Тек када смо седели за кухињским столом, схватио сам о чему је говорила. У детињству сам често одлазио у цркву, али још никада нисам слушао нешто директно из Библије као овог пута. Показала ми је због чега постоје толике невоље, да је Сатана бог овога света, да је све што се догађа знак последњих дана. Ускоро ће се Бог подићи и учинити крај злу и успоставити чист нови свет праведности. Често сам се питао зашто смо овде, има ли живот неки смисао, и коју сврху има наша лепа Земља. Одговори су се налазили у Библији — где су одувек и стајали (Псалам 92:7; Проповедник 1:4; Исаија 45:18; Данијел 2:44; 2. Коринћанима 4:4; 2. Тимотеју 3:1–5, 13; 2. Петрова 3:13).
Док је говорила, било је као да су се сви делови мозаика саставили у једну слику. Попут оних семена која годинама почивају и чекају само на влагу, тако су у мени изненада живнуле мисли о Богу кад су добиле воду истине из Библије (Ефежанима 5:26; Откривење 7:17).
Заувек живети, али не на удаљеном небу, него овде на рајској Земљи. Цела Земља постаће еденски врт. Ускрсењем ће милиони мртвих добити прилику да живе заувек у том земаљском рају. Нема више боли, плача, патње, злочина, болести ни смрти. Ти многи библијски цитати који указују на благослове Јеховиног месијанског Краљевства створили су пред мојим духовним очима сјајне слике свега онога што је Бог предвидио за послушно човечанство (Псалам 37:10, 11, 29; Приче Соломонове 2:21, 22; Јован 5:28, 29; 17:3; Откривење 21:1, 4, 5).
Можда прелепо да би било истина? Али ова старија госпођа је сваку изјаву потврдила Библијом. Кроз њен разговор Библија је први пут у мом животу постала кристално јасна, пуна смисла и жива. Две ствари сам одмах схватио: прво, да је то била чиста истина Божје речи, која није била упрљана кривим веровањима и наукама тзв. хришћанства; као друго, да свој живот морам променити како би одговарао Божјим законима и мерилима (Псалам 119:105; Римљанима 12:1, 2; 1. Коринћанима 6:9-11; Колошанима 3:9, 10).
Разговарали смо три сата — три сата која су потпуно променила мој живот. Пре одласка, Харуко Исегава је рекла где се одржавају састанци Јеховиних сведока. Почела је такође сваке седмице долазити да би заједно проучавали Библију. Следеће седмице први пут сам посетио састанак Јеховиних сведока. То што сам научио снажно је утицало на моје мишљење и владање. Променио сам се такорећи преко ноћи. За моје старе пријатеље је све то дошло изненада и пребрзо, зато су прекинули дружење са мном. Изгубио сам неке старе пријатеље, а придобио много више нових, како је то Исус и обећао (Матеј 19:29). Десет месеци после оне прве посете сестре Исегаве, 30. јула 1974, крстио сам се као Јеховин сведок.
Након месец дана вратио сам се у САД и прикључио скупштини Робинс у родном месту. Следеће године посетио сам светску централу Јеховиних сведока у Бруклину (Њујорк), звану Бетел, што значи ”кућа Божја“. Данас ту ради 3 000 добровољних радника, а даљњих 1 000 на Фармама Куле стражаре на северу савезне државе Њујорк — и штампа се библијска литература која се распачава широм света. Та посета је у мени поткрепила жељу да служим овде, и у августу 1979. Јехова ми је пружио ту дивну предност.
Само неколико месеци после мог доласка, у исто одељење дошао је брат који ми је деловао тако познатим. Кад смо се боље упознали, утврдили смо да смо у исто време били на Окинави, становали у истом комплексу зграда и обојица трговали дрогом. Био је то радостан сусрет! Сада служи са женом у сталној служби као специјални пионир на Микронезији.
Јехова ме 1981. благословио драгом супругом Бони и радујемо се заједно многим дивним благословима заједничке службе овде у Бетелу. Осећам се као псалмист краљ Давид који је, према Псалму 23:6, рекао: ”Сигурно ће ме сама доброта и привржена љубав пратити све дане мога живота; и становаћу у дому Јеховином задуго“ (НС).
Једном док сам читао Матеја 10:29, 31 сетио сам се доживљаја из детињства: ”Зар се не продају два врапца за један новчић? Па ипак ни један од њих не падне на земљу без допуштења Оца вашега“ (Ст). Да ли је Јехова знао за оног врапца којега сам убио? Лакнуло ми је кад сам даље читао: ”Не бојте се! Ви више вредите од мноштва врабаца.” (Испричао Џејмс Дајсон.)
[Истакнути текст на 19. страни]
’Зашто се врши покољ ових људи као да су животиње?‘
[Истакнути текст на 20. страни]
На потиљку сам осетио хладан челик и скаменио се
[Истакнути текст на 21. страни]
Појавила се полиција са псом који је нањушио хероин
[Истакнути текст на 22. страни]
Имао сам снажан осећај да је требам слушати
[Слика на 23. страни]
Са супругом Бони