Измена мисли између лекара и пацијента — кључ успеха

ПОЧЕТКОМ 1980-их било је очигледно да ће бити потребно предузети одважне кораке како би се постигла боља измена мисли између Јеховиних сведока и лекара. Зато је Водеће тело Јеховиних сведока одобрило програм који би унапређивао сарадњу с лекарима и болницама.

Представници светске централе Јеховиних сведока у Њујорку посетили су многе велике болнице тог града. Особље болница је то врло ценило и тако је положен темељ за сарадњу уместо сукоба. Затим су представници одржали семинаре у великим градовима по читавој држави. Обележје тих семинара је било да су представници повели месне проповеднике Јеховиних сведока на састанке у медицинске центре на том подручју, тако да су ти проповедници били школовани да би наставили с програмом. У Чикагу, Илиноис, САД, састали су се с издавачем медицинског часописа Journal of the American Medical Association. Резултат је био позив да се напише чланак о томе како лекари могу да сарађују с Јеховиним сведоцима.a

Временом је омогућено обучавање и писмена упутства у већој мери тако да су и Јеховини сведоци у другим земљама могли почети са сличним програмима.b На пример, након што је био одржан семинар у Канади, успостављени су и обучени Одбори за контактирање с болницама (тамо касније названи Одбори за медицинско контактирање). Сваки је одбор састављен од хришћанских старешина који су спремни и способни да разговарају с лекарима, социјалним радницима и болничким особљем.

Омогућени су састанци с министрима здравља покрајина, директорима медицинских и болничких удружења као и с другим утицајним особама на подручју здравства. Ти су састанци омогућили да медицинска заједница постане приступачнија према интересима Јеховиних сведока. Тако је био положен чврст темељ за касније разговоре.

Извор брзе помоћи

Већ се одавно увиђа да су тачне информације од велике помоћи при ублажавању могућих сукоба између искрених хришћана и лекара који се ослањају на лечење помоћу крви. Почетком 1960-их година почео се у светској централи Јеховиних сведока састављати попис лекара који су спремни на сарадњу. Били су то лекари који су се добро упознали с медицинским алтернативама трансфузији крви. Ако касније месни лекар или болница нису хтели да преузму неки случај, одбор је могао да добије имена других лекара. Пацијент је тада могао бити предан другом лекарском тиму.

Друга могућност била је да се Одбори за контактирање с болницама могу побринути за телефонски разговор месног хирурга с његовим искусним колегама. Понекад је такав непосредан телефонски разговор омогућио лекарима да промене начин лечења без непотребне опасности за пацијента. Дакле, служећи као веза између пацијента и лекара, ти Одбори су постали стручни у ублажавању напетости пацијента а и лекара, кад је изгледало да ће бити потребна крв.

Доказ делотворности

Соња је била бистра, тринаестогодишња девојка кад је почетком 1989. сазнала да испод једног ока има рак. Хирург је објаснио Соњи и њеним родитељима да је операција неопходно потребна. Пошто је тумор брзо растао, операција није смела да се одлаже. Након тога би вероватно била потребна хемотерапија. Лекар је рекао да ће родитељи морати да пристану на трансфузију крви. Али, породица није могла да пристане због свог религиозног уверења. Способан хирург, који је био одговоран да брине за Соњу, био је спреман да одстрани тумор с поуздањем да то може учинити без трансфузије крви. Међутим, због уобичајеног начина поступања, у тој болници није могао наћи анестезиолога који би сарађивао с њим.

Џонатан је најстарији син Мајкла и Валери. Крајем 1989, кад је имао 16 година, обавестили су их лекари да Џонатан има врло велику израслину на слезини. Лекари су били забринути због операције без крви, али храбро су је извршили уважавајући религиозни став породице. Након тога су настале озбиљне компликације. Џонатанов крвни притисак је опасно опао, а његова се крвна слика погоршала. Код друге операције изгубио је много крви тако да се његов хемоглобин смањио на 5,5, што је отприлике једна трећина нормалне вредности. Интерниста је протествовао: ”Стање вашег сина се погоршава. Не можемо даље. Ако не добије крв, може умрети!“ Шта да се учини?

У оба случаја, која су се догодила у Канади, Одбори за контактирање пружили су пресудну помоћ. Један Одбор је обећао Соњиној породици да може помоћи да се учине припреме за, ако буде потребно, премештање у медицинску установу у другој земљи. Али, да ли се могло учинити нешто како би хирург, који је већ био упознат с њеним случајем, могао извршити операцију? У међувремену је жена хирург тако заволела Соњу да је понудила да сарађује у операционом тиму без обзира где ће се извршити операција. Међутим, премештај није био потребан. Чланови Одбора могли су месно медицинско особље уверити да сарађује с хирургом. Према речима хирурга, прво што је Соња рекла после операције, која је трајала осам и по сати, било је забринуто питање да ли су јој против њене воље дали крв. Колико се Соња радовала кад је сазнала да нису!

У Џонатановом случају, кад је после две операције крвна слика опала на 5,5, лекари су били уверени да је трансфузија крви потребна како би му спасли живот, и били су спремни да потраже судско решење да би му силом дали крв. Али, Џонатановом јаком вером и личним отпором против употребе крви ствар се одуговлачила. Џонатан је причао: ”Зграбио сам доктора... за оковратник, погледао му у очи и рекао: ’Никакву крв ни производе крви, МОЛИМ ВАС!‘“ Одбор обучене браће помогао је да се учине припреме да би Џонатан ваздушним путем био премештен у већу медицинску установу. Кад је стигао тамо, један је члан Одбора био у болници и већ је разговарао с лекарима који треба да воде бригу о њему. Други се дан стабилизовао Џонатанов хемоглобин. Његова крвна слика се стално побољшавала и 15 дана после прве операције био је отпуштен.

Очигледно, с растућим бројем медицинског особља и социјалних радника који су спремни да сарађују с Одборима за контактирање с болницама, могу се и даље очекивати добри успеси.

[Фусноте]