Борба да се оконча криминал

„МЛАДИ тврде да је досада главни узрок малолетничког криминала“, објавио је један наслов у једним водећим британским новинама. „Кућна неслога окривљена за пораст криминала“, рекле су друге новине. А треће су изјавиле: „Зависности ’изазивају хиљаде криминалних дела‘.“ Часопис Philippine Panorama проценио је да су 75 посто свих насилних криминалних дела у Манили починили они који злоупотребљавају дрогу.

Други фактори такође могу допринети подстицању криминалног понашања. „Сиромаштво постављено поред великог богатства“ јесте фактор на који је указао главни инспектор нигеријске полиције. Наведени су такође притисак вршњака и слаби изгледи на посао, недостатак јаких правних мера за одвраћање, општи слом породичних вредности, помањкање поштовања према ауторитету и закону, и прекомерно насиље на филмовима и видео-тракама.

Још један фактор је да многи људи више не верују да се криминал не исплати. Један социолог на Универзитету Болоња у Италији приметио је да у једном периоду од много година, „број пријављених крађа и број особа осуђених за њих иду у супротним правцима“. Он је запазио да је „број осуда у поређењу с укупним бројем пријављених крађа нагло пао са 50 на 0,7 посто“.

Речи The New Encyclopœdie Britannice су жалосне али истините: „Изгледа да је растући криминал једно обележје свих модерних индустријализованих друштава, и не може се показати да су икаква кретања у закону или науци о кривичном праву имала неки значајан утицај на тај проблем... За модерно урбанизовано друштво, у коме су економски раст и лични успех доминантне вредности, нема разлога за претпоставку да стопе криминала неће наставити да се повећавају.“

Да ли је то гледиште превише негативно?

Да ли је ситуација стварно тако лоша? Зар се на неким местима не извештава о опадању криминала? Истина је, понегде се извештава, али статистика може бити варљива. На пример, извештено је да је криминал на Филипинима опао за 20 посто након што је уведена забрана држања ватреног оружја. Али Asiaweek је објаснио да један службеник верује да су крадљивци аутомобила и пљачкаши банака престали да краду аутомобиле и да пљачкају банке и да су се „пребацили на киднаповање“. Мање пљачака банака и крађа аутомобила изазвало је пад укупног броја криминалних случајева, али то опадање је изгубило доста од свог значаја кад се узме у обзир четвороструки пораст броја киднаповања!

Извештавајући о ситуацији у Мађарској, часопис HVG је написао: „Кад се упореди с првом половином 1993, број криминалних дела опао је за 6,2 посто. Оно што је полиција заборавила да спомене јесте да је то опадање... углавном због административних промена.“ Новчани ниво на коме су се случајеви крађе, преваре или вандализма раније регистровали сада је био подигнут за 250 посто. Зато се више не региструју имовинска криминална дела која укључују вредности испод тог нивоа. Пошто је криминал који укључује имовину одговоран за три четвртине свег криминала у тој земљи, тешко да је то опадање било право.

Мора се признати да је тешко доћи до тачних бројки о криминалу. Један разлог је тај што многа криминална дела — можда и до 90 посто у извесним категоријама — прођу непријављено. Али, у ствари и није битно да ли се тврди да је криминал у опадању или је у порасту. Људи чезну да криминал буде уклоњен, а не само смањен.

Владе покушавају

Једно истраживање Уједињених нација из 1990. открило је да високо развијене земље троше у просеку 2 до 3 посто свог годишњег буџета на контролисање криминала, док земље у развоју троше још и више, у просеку од 9 до 14 посто. На неким локацијама приоритет има повећавање полицијских снага и обезбеђивање боље опреме за њих. Али, резултати су мешани. Неки мађарски грађани се жале: „Никада нема довољно полицајаца да ухвате криминалце али увек их има довољно да ухвате оне који крше саобраћајне прописе.“

Многе владе су недавно установиле да је неопходно да донесу строже кривичне законе. На пример, пошто је „киднаповање у порасту по целој Латинској Америци“, каже часопис Time, тамошње владе су реаговале са законима који су „и енергични и неуспешни... Доношење закона̂ је једно“, признаје он, „њихова примена је друго“.

Процењује се да је у Великој Британији 1992. постојало више од 100 000 програма за осматрање комшилука, који су покривали најмање четири милиона домова. Слични програми били су спроведени у Аустралији средином 1980-их. Њихов циљ, каже аустралијски Институт за криминологију, јесте да се смањи криминал „путем побољшавања свесности грађана о јавној безбедности, путем побољшавања ставова и понашања становника у извештавању криминала и сумњивих догађаја у комшилуку и путем смањивања рањивости на криминал уз помоћ идентификације имовине и инсталације ефикасних безбедносних направа“.

На неким местима се користи интерна телевизија да се пословне просторије повежу са полицијским станицама. Полиција, банке и продавнице користе видео-камере као средство за одвраћање од криминала или као инструмент за идентификовање прекршилаца закона.

У Нигерији полиција има контролне тачке на аутопутевима у настојању да ухвати крадљивце и обијаче кола. Влада је основала једну оперативну групу за трговачке махинације да би сузбила превару. Одбори за односе између полиције и локалне заједнице сачињени од вођа локалне заједнице информишу полицију о криминалној активности и о људима сумњивог карактера.

Посетиоци Филипина примећују да се домови уопште узев не остављају без надгледања и да многи људи имају псе чуваре. Пословни људи запошљавају приватно обезбеђење да заштити њихове послове. Направе против крађа аутомобила продају се добро. Људи који то себи могу приуштити, повлаче се у чврсто осигурана имања или стамбене зграде с приватним становима.

Лондонске новине The Independent коментарисале су: „Док поуздање у владање закона опада, грађани у све већем броју организују одбрану властитих заједница.“ И све више и више људи се наоружава. У Сједињеним Државама, на пример, процењује се да свако друго домаћинство поседује најмање један пиштољ.

Владе стално развијају нове методе сузбијања криминала. Али, В. Всеволодов, са Академије за унутрашње послове у Украјини, указује на то да према изворима УН-а, тако много даровитих људи проналази „јединствене методе извршавања криминалне активности“ да „обучавање особља за примењивање закона“ не може да држи корак. Вешти криминалци упућују огромне своте новца назад у послове и социјалне службе, стапајући се с друштвом и „стичући себи високе положаје у друштву“.

Губитак поверења

Све већи број људи у неким земљама чак почиње да верује да је сама влада део тог проблема. Asiaweek је цитирао вођу једне антикриминалне групе како каже: „Око 90% осумњичених које хапсимо јесу или полицајци или војна лица.“ Било да су тачни или не, извештаји попут ових навели су једног законодавца да прокоментарише: „Ако су они који су се заклели да ће одржавати закон и сами прекршиоци закона, наше друштво је у невољи.“

Скандали с корупцијом који укључују високе службенике потресају владе у различитим деловима света, надаље поткопавајући поверење грађана. Осим што губе веру у способност влада да обуздају криминал, људи сада доводе у питање њихову одлучност да то учине. Један едукатор је питао: „Како би те власти сада могле да сузбију криминал кад су и оне саме до гуше у томе?“

Владе долазе и владе одлазе, а криминал остаје. Па ипак, ускоро ће доћи време кад криминала више неће бити!

[Слике на 7. страни]

Средства за одвраћање од криминала: интерна ТВ-камера и монитор, покретна челична капија и чувар с дресираним псом

[Слика на 8. страни]

Криминал од људи ствара затворенике иза властитих врата