Сејати са сузама, жети с радошћу

„УЖИВАЈТЕ у својим пензионерским данима у сунчаној Шпанији!“ Милиони Европљана су прихватили ову изазовну понуду и преселили се тамо. Када сам напунио 59 година, и ја сам одлучио да продам све и да се преселим из Енглеске у Шпанију, али ја сам тражио нешто више од сунца и доколице.

Одлучио сам да идем у Сантјаго де Компостела — у један од највлажнијих градова Шпаније — будући да је мој циљ био да служим као пуновремени проповедник уместо да лешкарим на сунцу. Двадесет две године раније, околности су ме приморале да напустим своју јеванђелизаторску службу у Шпанији, где сам отишао да служим јер је потреба за том службом тамо била већа. Увек ми је била намера да се вратим, и сада сам коначно успео.

Али прилагођавање није било тако лако као што сам мислио да ће бити. Првих месец дана је било застрашујуће! Не сећам се да сам се икада у животу осећао толико уморно. Живео сам у стану на петом спрату, без лифта. Сваког дана сам напорно пешачио уз и низ стрме улице Сантјага, пењући се уз безбројне степенице у настојању да проповедам добру вест оноликом броју људи колико је год то могуће. Након тог исцрпљујућег месеца, сумње су почеле да ме спопадају. Да ли сам донео исправну одлуку? Да ли сам и сувише стар за овакву врсту активности?

Међутим, другог месеца установио сам да ми се враћа снага. Била је скоро као нова енергија код тркача на дуге стазе. У ствари, ушао сам у једно од најсрећнијих раздобља свог живота. Почео сам да доживљавам радост жетве, након многих година сејања у сузама (Псалам 126:5). Да вам објасним.

Време радости

Године 1961. моја супруга Пет и ја смо се преселили у Шпанију. Тада, тамошња проповедничка активност Јеховиних сведока није била званично призната. Ипак, наша проповедничка додела био је сунчани град Севиља, у коме је само 25 учествовало у проповедничком делу.

У служби једног дана, разговарао сам с једним Французом који је кречио кућу. Наредног дана једна госпођа је пришла мојој супрузи и мени и питала нас да ли смо ми претходног дана разговарали с једним молером. Рекла је да је то био њен супруг, Франциско. Он нас је тако тачно описао да је могла да нас одмах препозна. „Он је сада код куће ако бисте волели да га посетите“, обавестила нас је.

Одмах смо прихватили тај позив, и убрзо је читава породица с нама проучавала Библију. Нешто касније, Франциско се из економских разлога вратио у Француску. Били смо забринути. Да ли ће изгубити контакт са Сведоцима? Међутим, убрзо након његовог одласка, од њега смо добили једно писмо које нас је смирило. Рекао је да га је његов нови шеф испитивао о томе колико у Шпанији има религија.

„Па, има их две, католичка и протестантска“, обазриво је објаснио Франциско. Будући да наш рад још увек није био легализован, сматрао је да није мудро да каже ишта више.

„Да ли си сигуран?“ питао је његов шеф.

„Па, у ствари, има их три“, одговорио је Франциско „и ја припадам трећој — Јеховиним сведоцима.“

„Драго ми је што је то тако“, одговорио је његов шеф. „Ја сам слуга у твојој скупштини!“ Те исте вечери Франциско је био на скупштинском састанку Јеховиних сведока.

Године 1963. пребачени смо из Севиље у Валенсију, и убрзо након тога, у Барселону. Тамо сам био обучаван да служим као путујући слуга. Затим, послати смо натраг у Валенсију да бисмо на том подручју служили у путујућем делу. Али након неколико година на том дивном пољу активности, Пети је постало тешко да одржава равнотежу. Убрзо, имала је проблема са ходањем. Тако је започело време кад смо ’сејали са сузама‘ (Псалам 126:5, NW).

Време суза

Нерадо смо отишли из Шпаније да бисмо се у Енглеској лечили. Који је био узрок Петиних симптома? Мултипла склероза, дегенеративна болест која постепено све више онеспособљава особу. С временом, због нуспојава и с тим повезаних проблема, може доћи до смрти.

Било нам је веома тешко да средимо наш живот и да се помиримо с том болешћу. Али кроз све то, научили смо истинитост речи псалмисте: „Господ ће га [свакога ко са обзирношћу поступа према пониженоме] болна на одру крепити“ (Псалам 41:4).

Отприлике десет година селили смо се из једне куће у другу. Пет је била веома осетљива на буку, и покушавали смо да јој пронађено идеално место за живот — што смо на крају схватили да је немогуће. Пет се морала навићи да користи инвалидска колица. Иако је могла да кува и обавља многе друге послове, била је депресивна због своје непокретности. Пошто је била веома активна особа, установила је да је та физичка инвалидност била сталан извор емоционалног стреса.

Снага са сузама

Научио сам како да помогнем Пети да устане, да седне, да се обуче, да се окупа и да уђе у кревет и изађе из њега. Био је прави изазов редовно присуствовати хришћанским састанцима. Био је потребан велики напор да се спремимо. Али знали смо да је дружење с нашом хришћанском браћом једини начин да останемо духовно јаки.

О Пети сам 11 година бринуо код куће, док сам дању радио као технички цртач. На крају, схватили смо да јој је због погоршавања њеног здравља била потребна специјализована нега коју ја нисам могао пружити. Стога је она била у болници током недеље, а ја бих викендом бринуо о њој код куће.

Сваке недеље после ручка, водио сам Пет на јавно предавање и студиј Куле стражаре, што су до тада били једини састанци којима је могла присуствовати. Након тога, вратио бих је у болницу. Та рутина ми је била веома исцрпљујућа, али је вредело јер је то Пет одржавало духовно јаком. Понекад бих се питао колико дуго ћу издржати, али Јехова ми је дао снагу да наставим. Сваке суботе ујутро пре него што бих довео Пет из болнице, водио сам групу у проповедање. Установио сам да ми је током тог трауматичног времена, моја хришћанска рутина помогла да идем даље.

У међувремену, Пет је радила оно што је могла у проповедању добре вести. У болници је могла да започне два библијска студија с медицинским сестрама које су бринуле о њој. Једна, по имену Хејзел, напредовала је до тачке предања Јехови. Нажалост, Пет није могла да присуствује Хејзелином крштењу јер је умрла кратко пре тога, 8. јула 1987.

Петина смрт је била и време олакшања и туге. Било је олакшање видети крај њеним мукама, али осећао сам дубоку тугу због губитка свог друга. Њена смрт је оставила велику празнину.

Поновна радост

Ма колико можда изгледало чудно, Пет и ја смо већ одлучили шта ћу следеће урадити. Пошто смо обоје знали да се њен живот приближава крају, разговарали смо о томе како могу најбоље да служим Јехови након њене смрти. Наша заједничка одлука је била да треба да се вратим у Шпанију, на доделу коју смо морали да напустимо.

Три месеца након Петине смрти, отпутовао сам до подружнице Јеховиних сведока у Шпанији да бих видео где бих најбоље могао служити. Добио сам доделу као специјални пионир и послат сам у древни, кишни град Сантјаго де Компостела.

Недуго затим, добио сам једно писамце од канцеларије подружнице, у коме ми је дата адреса једне заинтересоване особе по имену Максимино. Након што сам три недеље покушавао да га пронађем код куће, коначно сам га упознао. Максимино, који је био чистач у локалној болници, добио је трактат Живот у мирољубивом новом свету а затим је тражио књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи.a Када сам га посетио, он је већ три пута прочитао књигу. Извинио се што Библију није много читао — ’стари део‘ само једном а ’нови део‘ два пута. Он је све то урадио док је чекао да га неко посети.

Такође ми је рекао да је ишао до Дворане Краљевства с намером да присуствује једном нашем састанку. Међутим, пошто је био веома стидљив, он није ушао на место састанка. Започео сам библијски студиј са њим, и те исте недеље присуствовао је састанцима. Упијао је истину, али имао је један прави проблем борећи се против зависности од дувана. Уз Јеховину помоћ, коначно је могао да престане с том навиком пушења, и сада је крштени Сведок.

Више радости након много суза

Тачно годину дана након повратка у Шпанију, позван сам да поново служим као путујући надгледник. Али пре него што сам прихватио ту доделу, мој живот се неочекивано преокренуо. Упознао сам једну пионирку по имену Пакита, која је служила близу Сантјага. Била је удовица која је већ годинама била у пуновременој служби. Убрзо смо открили да имамо много тога заједничког. Године 1990, само шест месеци нако што сам почео с путујућим делом, венчали смо се — поново радост.

Као и ја, и Пакита је ’сејала са сузама‘. Њена прва додела као специјалног пионира била је покварена трагедијом. Док је превозио намештај у Оренсе, у њихов нови дом, њен супруг је погинуо у саобраћајној несрећи — камион који је долазио у сусрет прешао је на његову траку. Пакита и њена десетогодишња кћеркица су већ биле у Оренсеу када су примиле вести о његовој смрти. Упркос ужасном губитку, два дана након сахране, Пакита је започела своју доделу као што је било планирано.

Током година, Пакита је наставила с пуновременом службом. Затим се поново десила трагедија. Још једна саобраћајна несрећа је однела живот њене кћерке, која је тада имала 23 године. Бол је била велика и жаљење се продужило. Као и раније, њена хришћанска рутина и подршка коју је добила од сухришћана били су пресудни за њен опоравак. Пакиту сам упознао 1989, само две године након смрти њене кћерке.

Од нашег венчања 1990, служимо у путујућем делу у Шпанији. Иако су ове последње године биле најзадовољавајуће раздобље у нашем животу, не жалимо што смо проживели кушње. Уверени смо да су нас оне обликовале на позитиван начин (Јаков 1:2-4).

Лекције које сам научио

Верујем да чак и најжешће кушње имају позитивне аспекте, јер нас поучавају лекцијама. Изнад свега, искушења су ме поучила важности уживљавања, једне преко потребне особине за хришћанског надгледника. На пример, не тако давно разговарао сам с једним хришћанским братом који има сина инвалида. Потпуно сам разумео тај велики напор који улаже сваке недеље тиме што доводи сина на све састанке. Након нашег разговора, захвалио ми се и рекао да је то био први пут да је неко заиста разумео потешкоће с којима се он и његова супруга суочавају.

Још једна важна лекција коју сам научио било је ослањање на Јехову. Када све иде добро, можда нагињемо да се ослањамо на нашу сопствену снагу и способност. Али када нека тешка кушња потраје из године у годину и када својом снагом не можете изаћи на крај с њом, ви научите да се ослањате на Јехову (Псалам 55:23). Божја рука која помаже омогућила ми је да наставим даље.

Наравно, ово не значи да је све увек ишло као по лоју. Морам признати да сам током болести моје прве жене, понекад био љут на своју ситуацију и био фрустриран због тога, нарочито кад сам био уморан. Након тога, осећао сам кривицу због својих осећања. Разговарао сам о њима с једним саосећајним старешином који је имао професионално искуство у лечењу пацијената с дуготрајном болешћу. Уверавао ме је да се у мојим околностима добро сналазим и да је веома уобичајено за несавршене људе да тако греше када се суочавају с продуженим емоционалним притиском.

Иако Пакита и ја сада неизмерно уживамо у нашој пуновременој служби, сматрам да никада нећемо наше благослове узети здраво за готово. Јехова нас је наградио на многе начине и дао нам је задовољавајући посао да га обављамо, посао који можемо заједно обављати. Током година обоје смо сејали са сузама, али сада, захваљујући Јехови, жањемо с радосним повиком. (Испричао Рејмонд Киркап.)

[Фусноте]

[Слика на 21. страни]

Пакита и ја заједно уживамо у нашој служби