Снага из снега

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

ПОНЕКАД називани кров Аустралије, Аустралијски Алпи протежу се преко држава Нови Јужни Велс и Викторије. Унутар тих алпа леже Снежне планине, извор реке Сноуви. Инспирисан овим суровим алпским тереном и његовим жилавим, пионирима на коњима, А. Б. (Бањо) Патерсон је написао поему, по којој је касније урађен филм, „Човек са снежне реке“.

Међутим, у данашње време, несигурне падине којима је јахао легендарни коњаник место су канала̂ једног технолошког чуда — Хидроелектричног система Снежне планине. Године 1967, Америчко друштво инжењера оценило је ову сложену мрежу аквадуката, тунела, брана и електрана, као „једно од седам инжењерских чуда савременог света“. Да ли бисте желели да посетите то алпско „чудо“? Ипак, најпре погледајмо зашто је изграђено и ко га је изградио.

Жедна земља

Изненађујуће је што снага воде никад није ни пала на памет раним насељеницима чије су чежње биле претече Система. Бијени сушама, ти земљорадници, из 19. века, из басена Мари-Дарлинг, најважније аустралијске пољопривредне области, једноставно су желели поузданије залихе воде.

Знали су где је вода — у реци Сноуви. Али Сноуви се стропоштавала низ другу бујну страну алпа у Тасманово море. Изгледало је као неко непотребно расипање. Уколико би се, високо у алпима, ова хладна, чиста вода могла преусмерити у горње токове прилично несталних река Мари и Марамбиџи, земљорадници би имали браник од суше вредан милијарде долара. Био је то сан који их је морио.

Године 1908, сан се примакао корак ближе остварењу кад је Федерални парламент изабрао оближњу област Канбера као место за националну престоницу Аустралије. Да ли ће хидроенергија задовољити потребе овог града који је тек требало изградити? Још једном, очи су биле упрте ка Снежним планинама.

Различити предлози — неки за хидроенергију а други за наводњавање — били су понуђени и одбачени. Затим, 1944, био је предложен први систем за хидроелектрику и иригацију, и он је брзо задобио наклоност. Године 1949, федерална влада је задужила Управу хидроелектрике Снежних планина да пројектује и изгради тај двоструки систем.

Али како ће се млада, у основи земљорадничка нација без стручности или вишка радне снаге прихватити пројекта који је без преседана по величини и сложености?

Од пепела до снега

Одговор је био имиграција. Још увек посрћући од Другог светског рата, Европа је била кошмар од пепела, незапослености и бескућништва. Тако је, заједно са Уједињеним нацијама, Аустралија позвала све Европљане с траженим вештинама да се пријаве за рад на Систему.

У одзиву, десетине хиљада радника из око 33 земље оставило је европски пепео и отиснуло се за Аустралију. Они ће сачињавати две трећине целокупне радне снаге за Систем, а такође ће и заувек променити изглед Аустралијанаца. Брад Колис каже у својој књизи Snowy: „Земља заснована на... британском пореклу малтене је преко ноћи постала једна од највећих светских панкултура.“ Колис додаје: „[Људи] су били послати у планине — противник и савезник, тлачитељ и жртва — да заједно раде.“ Иако се нису преко ноћи уклопили као тим, с временом јесу.

Живот у алпима

У првим данима Система, пут у алпе је пружао неизвесну добродошлицу. Ледене, блатњаве, стрмо нагнуте и вијугаве стазе правиле су од путовања споро, напето искуство. Заиста, на неким деловима терен је био тако стрмовит и тежак да су чак и кенгури били редак призор! Не чуди што Управа Сноувија, према Колису, „има репутацију да је прва организација на свету која је увела обавезно везивање појаса“.

Смештај тешко да је био бољи од путева — вишак војних шатора без патоса! На крају, преко 100 логора и градова од шатора никли су као печурке високо у венцима. Један од њих, Кабрамура — не више град од шатора — дичи се одликом да је највише насеље у Аустралији.

Као што и можете претпоставити, рад и спавање у овим оштрим, суровим условима, до крајње су границе испитали каквог је кова неко био. Зимске мећаве су се увлачиле у кости, летња исцрпљујућа врућина чинила је сваки покрет напором, а облаци несносних мува чинили су да знојава лица и леђа поцрне. Како су Европљанима биле одвратне те муве!

Али већина је издржала. Ратом прекаљени и жилави, они су чврсто решили да успеју у свом новом животу. Многи су чак заволели дивљу аустралијску пустош, с њеним чудним створењима и змијама, и с њеним птицама које пиште и крече уместо да звижде и цвркућу. С временом, шаторе су замениле скромне дрвене кућице, и стигле су жене и деца.

Али шта да се уради с многим језицима? Замислите људе који раде с тешким машинама и опремом за бушење или који раде са експлозивом, а не могу јасно да комуницирају! То је био рецепт за несрећу, те је Управа организовала бесплатне часове енглеског језика након радног времена. Да ли ће радник остати на послу зависило је од његове способности да овлада основним стварима језика, па не изненађује што су часови били и те како посећивани!

Упркос толиким препрекама, након 25 година — од 1949. до 1974. — пројекат је био завршен на време и у оквиру буџета. Цена од 820 милиона аустралијских долара, иако мала по данашњим мерилима, тада је била све само не мала, нарочито не држави од свега осам милиона становника, која се још увек борила да поново стане на своје ноге након рата.

Да би прославила овај подвиг, Управа сада планира 50-годишњицу за 1999. Она ће укључивати поновно окупљање свих који су радили на пројекту — уколико се могу наћи. „Ти су људи помогли да се изгради једно од инжењерских чуда света и променили правац аустралијске историје“, каже садашњи комесар. „Желимо да им се захвалимо.“

Величина и капацитет Система

Према брошури The Power of Water, „Систем функционише у области од 3 200 квадратних километара [1 200 квадратних миља] и обухвата 80 км [50 миља] аквадукта, 140 км [87 миља] тунела и 16 великих брана.“ Те бране држе седам хиљада гигалитара воде — капацитет од 13 сиднејских лука, у коју стаје 530 гигалитара — с језером Еукумбене као главним резервоаром. Седам електрана, које годишње произведу и до 6 400 гигават-часова електричне енергије, могу припомоћи и до 17 посто у потреби за енергијом на копну југоисточне Аустралије, укључујући и Сиднеј, Мелбурн и Канберу.

Турбине обично не раде 24 часа дневно, изузев током периода свакодневне велике потражње, када је потребна помоћ термоелектранама. Хидроенергија је нарочито подесна за подршку у ударним сатима, због свог брзог одзива на изненадне порасте у потражњи — два или три минута, у поређењу с неколико сати, колико је потребно да би систем на угаљ почео да ради.

Како ради Систем Сноуви

Управа Сноувија каже да се Систем „одликује тиме што је то хидросистем који је најсложенији и који има највише намена и резервоара на свету“. Састоји се од две интегрисане компоненте — комплекса Сноуви-Мари и комплекса Сноуви-Тамат.

Комплекс Сноуви-Мари скреће воде реке Сноуви од бране Ајланд Бенд кроз транспланински тунел до бране Гихи, која такође добија воду и из реке Гихи. Одатле, вода се стропоштава 820 метара до две електране Мари. Истовремено, електрана Гатега користи горњи ток Сноувија близу највише планине у Аустралији, планине Кошћушко. Од Гатеге, вода тече у главни систем тунела код Ајланд Бенда. Увелико доприносећи флексибилности Система, велики број тунела, укључујући и тунел Ајланд Бенд-језеро Еукумбене, омогућује проток у два смера.

Код комплекса Сноуви-Тамат, вода из језера Еукумбене, брана Тума, Хепи Џек и Тамат Понд, јури доле кроз канале и низ од четири електране пре него што се пусти у реку Тамат, притоку Марамбиџија. Овај део се дичи највећом електраном, Тамат 3, у којој би у сваки од шест канала могао стати по један аутобус на спрат!

Током сати мање потражње, Систем такође пумпа воду узбрдо из језера Јиндабин у језеро Еукумбене, и испод електране Тамат 3, која функционише и као станица за пумпање, у Резервоар Талбинго. Али зашто трошити струју на пумпање воде узбрдо? За дивно чудо, ради зараде. Видите, пумпе раде на јефтину струју из мање потражње која је купљена од термоелектрана. Затим, у време највеће потражње, вода се опет пушта и струја која је створена помоћу воде продаје се назад у мрежу са зарадом. Наравно, велики део воде — преко 2 000 гигалитара годишње — бесплатно се пушта у западне речне системе.

Је ли то чиста струја?

Да, пошто је вода ресурс који не загађује и који се обнавља без икаквих отпадних материја. Никакви неугледни димњаци нити расхладни торњеви не кваре алпе. Зато су хиљаде оних који се зими скијају на овим алпским теренима или који у лето пешаче стазама једва свесни тунела и електричних централа под собом.

Осим тога, када би требало да електрична струја коју произведе Систем дође из термоелектрана, у атмосферу би се сваке године испустило додатних пет милиона метричких тона угљен-диоксида.

Па ипак, околина није остала потпуно неоштећена, посебно не река Сноуви. Будући да је толико њене воде преусмерено, она једва да цури када се упореди са својим прошлим временом. Поред тога, велике бране Система поплавиле су неке пашњаке, а њихове нове линије највишег водостаја значиле су да градови Адаминаби и Јиндабина треба да се преместе.

С друге стране, Систем Сноуви је изванредно поуздан — сведочанство у прилог мудром савету првог комесара Управе: „Углед и поштовање долазе из достигнућа, а не из пропаганде.“

[Извор слике на 16. страни]

Све фотографије на странама 16-19: Snowy Mountains Hydro-elektric Authority

[Слика на 16. страни]

Поглед из ваздуха на електрану Тамат 3, највећу централу у Систему Сноуви

[Слика на 18. страни]

Радници су морали да издрже под суровим условима за живот

[Слика на 18. страни]

Да би се уклопили као тим, радници су морали да науче енглески

[Слика на 19. страни]

Изградња Система је обухватала и градњу тунела̂ кроз планине