Еквадор — земља која се протеже преко екватора

ОНО што смо моја супруга и ја, као посетиоци из Европе, најпре запазили у вези са Еквадором био је екватор. Истина, то је невидљива линија, али она несумњиво утиче на Еквадор.

Име Еквадор је шпанска реч за „екватор“. Неки можда мисле да екватор регулише и климу Еквадора. Међутим, недуго после доласка, открили смо да топло или хладно време има више везе с надморском висином него с календаром. Пошто се на овој надморској висини скоро целе године сунце налази изнад главе, висина изнад нивоа мора јесте један од најбољих водича за одређивање колико слојева одеће треба да обучете.

Премда је екватор главна карактеристика Еквадора, и Анди дају свој значај земљи. Протежући се преко земље попут кичме, ове величанствене планине стварају бескрајну разноликост пејзажа.

Разноликост боја

Боје су биле наш други утисак о Еквадору. Једног јутра недуго после нашег доласка, седели смо у сенци неког великог дрвећа. Срдачно су нас дочекали серенада златки која звуком подсећа на флауту, упорно свађање царића и бучни акорди дрских пита. Али њихове боје су биле још упадљивије од звукова.

У гримизном бљеску, светлоцрвена мухоловка је прхнула с гране да би зграбила једног комарца. Јато светлозелених дугорепих папагаја бучно је привлачило пажњу док је грдило црвеноглавог лешинара који је једрио изнад њих. Бриљантне жуто-црне златке и плавичасти морфо лептири, својим спектром боја доприносе тој незаборавној сцени.

Док смо путовали кроз земљу, запазили смо да се светле боје птица и лептира могу видети и на одећи и на ручним радовима у Еквадору. Рецимо, загаситоцрвена боја мухоловке слагала се са скерлетном сукњом Канари Индијанке. Чинило се да и живописне таписерије Отавало Индијанаца садрже све боје које Еквадор има да понуди.

Променљива клима

Екватор и Анди заједнички доприносе променљивој клими у Еквадору. На потезу од само неколико километара — праволинијски — клима се може променити од влажне тропске врелине Амазона до снегова планинских врхова.

Једног дана, путовали смо из подножја близу горњег Амазона до високих планина око Китоа. Док смо аутом ишли узбрдо, приметили смо како тропска кишна шума постепено прелази у магловиту шуму, која на крају уступа место дивљем вресишту, то јест парамоу. Те драстичне промене пејзажа оставиле су нам утисак као да смо у размаку од само неколико сати путовали од екваторијалне Африке до планинских врхова Шкотске.

Многи еквадорски градови и варошице налазе се у долинама углављеним међу планинама, где је клима током целе године као у пролеће. Међутим, градови високо у Андима могу имати било које од четири годишња доба у било које време — а понекад и сва четири у једном те истом дану! Као што је и један искусан путник рекао: „Најпредвидљивији аспект еквадорског времена јесте његова непредвидљивост.“

Колибрији и кондори

Разноликост климе рађа једно богатство фауне и флоре. Еквадор има више од 1 500 врста птица, што је дупло више од укупног броја врста у читавим Сједињеним Државама и Канади, и представља шестину од свих познатих врста у свету. Све оне се налазе у земљи мањој од Италије.

Мајушни колибрији били су наши нарочити љубимци — у Еквадору их има око 120 врста. Најпре смо их видели у градским парковима, како рано ујутру марљиво претражују делиће расцветалог жбуња. Има их и дубоко у амазонској кишној шуми, па чак и на ветровитим обронцима високо у Андима.

У граду Баносу провели смо читав сат посматрајући једног колибрија, названог искричаво љубичасто ухо, како се храни на бокору црвених цветова хибискуса. Док је неуморно лебдео час пред овим час пред оним цветом, спретно срчући драгоцени нектар, лежерно му се приближио један конкурент. Била је то црнорепа скутоноша, која је име добила по свом дугом црном репу због ког изгледа као црна комета кад зуји на својој територији, растерујући супарнике. Уместо да лебди у ваздуху, овај колибри стоји на гранчици и отпозади буши цветове како би извукао нектар.

Нису све еквадорске птице тако мајушне. Величанствени кондор, највећа птица грабљивица, још увек једри изнад Анда, премда се њихов број знатно смањио. Непрестано смо погледом претраживали високе врхове, надајући се да ћемо видети његов карактеристичан обрис, али узалуд. У области Амазона, орла харпију — најмоћнију птицу грабљивицу на свету — исто тако је тешко погледом увребати. Већи део дана, неприметно чучи на грани неког огромног дрвета у спокојној кишној шуми, ишчекујући да насрне на лењивца или мајмуна који ништа не слуте.

Лековите биљке

Многе биљке које се налазе у Еквадору лековите су исто колико и декоративне. За време наше посете Националном парку Подокарпус, на југу земље, наш водич је истакао једно мало дрво с црвеним бобицама. „То је кина-дрво“, објаснио је. „Његова кора је већ вековима извор кинина.“ Пре две стотине година, у оближњем Лоху, кинин је спасао живот једне шпанске племкиње која је умирала од маларије. Његова слава, одавно позната Инкама, ускоро се проширила по целом свету. Премда кина-дрво на први поглед делује безначајно, лек екстрахован из његове коре спасао је многе животе.

Магловита шума у којој то дрво успева, скрива и многа стара дрвета, чије су чворнате гране овенчане бодљикавим бромелијама, од којих неке имају светлоцрвене цветове. Те удаљене шуме представљају уточиште и за медведа наочарца, озелота и пуму, као и за небројене врсте биљака које ботаничари још увек покушавају да сврстају у каталог.

Научници поближе осматрају мајушну еквадорску жабу, у нади да ће пронаћи боља средства за ублажавање бола. Кожа те отровне жабе излучује аналгетик за који се каже да је 200 пута јачи од морфијума.

Високо у Андима видели смо неке биљке другачије од било којих које смо икада раније видели. Пуја, бромелија која привлачи колибрије, подсетила нас је на велику старинску метлу, која само чека да некога покупи и помете око себе. У заклоњеним долинама пустих парамоа налази се патуљаста шума киное, једног издржљивог дрвета које расте на истој надморској висини као и хималајски борови. Ово грмолико дрвеће, високо само два до три метра, образује готово непробојне честаре који су добродошло уточиште птицама и животињама.

Па ипак, у амазонској кишној шуми дрвеће је високо и бујно. За време посете Биолошкој станици Хутун Сасха, стајали смо испод једног шумског џина, високог преко 30 метара. Изненада нас је тргло незнатно кретање у близини његовог потпорног корења. Онда смо схватили да је једна од пукотина у корењу дом једној породици мајушних слепих мишева. Тај сусрет нас је подсетио на то да шума зависи од много таквих симбиотичких односа. Слепи мишеви, највећи разносачи семења и опрашивачи кишне шуме, јесу један од важних савезника дрвећа које им пружа заштиту.

Пијаце у планинама

Око 40 посто становништва Еквадора чине индијанска племена. Различите етничке групе — свака са својом препознатљивом одећом — јесу одлика већине андских долина. Често смо виђали Индијанке како се пењу стрмим путевима на обронцима планина, и док пешаче преду овчију вуну. Чини се да њима ниједан обронак није толико стрм да га не би могли обрађивати. Посматрали смо једно кукурузно поље и израчунали да се налази на нагибу од барем 45 степени!

Еквадорске пијаце, као што је она у Отавалоу, постале су чувене. Оне су центри на којима тамошње становништво може куповати или продавати животиње и пољопривредне производе као и традиционалне ткане ствари или друге ручне радове. Пошто тамошње становништво одлази на пијацу у карактеристичној одећи, та прилика је спектакл који привлачи многе туристе. Јеховини сведоци такође користе пијачне дане да би људима пренели библијску поруку.

Једна атракција што се тиче посла ткалаца јесте његова антика и обилно коришћење традиционалних боја и мотива. Народ са Анда носио је своје славне пончое давно пре него што су дошли Шпанци. Премда су њихове технике модернизоване, ови марљиви Индијанци још увек праве дивне плетене ствари и таписерије.

Планине у измаглици

Вожња кроз Анде није за некога коме је мука кад се вози колима. Путеви су вијугави и завојити, стрми и окомити, док се обавијају око обронака кривудавих долина. Неустрашиви путник је награђен панорамом која се непрестано мења, и која се једино може описати као нешто што улива страхопоштовање.

Кад смо се први пут возили уз Анде, измаглица — скоро стални пратилац — прогутала је наш ауто. Понекад смо изронили из измаглице и угледали како се у даљини у таласима протежу измаглицом обавијене долине. Док смо путовали ланцем андских планина, изгледало је као да се измаглица игра с нама. Једног трена, село кроз које смо пролазили било је потпуно заоденуто измаглицом. Неколико минута касније, наредно село се купало у бриљантном сунчевом сјају.

Понекад се измаглица ковитлала из низине; понекад се ваљала с планинских врхова. Премда је сметало кад је измаглица брисала дивне видике, она је давала величанственост и мистериозност високим врховима који су се издизали над нама. Што је још важније, она даје живот магловитим шумама, које извлаче драгоцену влажност из ње.

Последњег јутра које смо провели у Еквадору, измаглица се разишла. Неколико сати смо имали величанствен поглед на Котопакси — на скоро савршену снегом покривену купу. Овај активни вулкан, највиши на свету, представља средишњи украс националног парка. Кад смо се приближили врху, били смо задивљени кад смо опазили један велики глечер како се полако спушта низ један од горњих обронака. На надморској висини од скоро 6 000 метара, он успешно пркоси моћном екваторијалном сунцу.

Следећег дана, док је наш авион напуштао Кито на путу кући, последњи пут смо бацили поглед на Еквадор. На раном јутарњем светлу видели смо Кајамбе, још један снегом покривен вулкан, како се издиже из измаглице и блиста се скоро као злато на сунцу. Овај вулкан, чији врх лежи готово на самом екватору, изгледа да је одговарајући опроштајни симбол фасцинантне земље коју смо посетили. Попут Кајамбеа, Еквадор се величанствено протеже преко екватора — Приложено.

[Слика на 25. страни]

Андски пејзаж, с вулканом Котопакси у позадини

Индијанац, продавац цвећа

[Слике на 26. страни]

1. Дивљи пизанг

2. Дебелокљуни барбет

[Извор]

Foto: Zoo de Baños