Сенке над кишном шумом

ВИЂЕНА из авиона, амазонска кишна шума вас подсећа на ресаст тепих величине континента, са исто тако зеленим и прастарим изгледом сада као када ју је Орељана унео у мапу. Док с муком идете кроз спарну, влажну шуму на земљи, склањајући се од инсеката величине малих сисара, откривате да је тешко рећи где завршава реалност а почиње фантазија. Оно што изгледа да је лишће претвара се у лептирове, лијане у змије а комади сувог дрвећа у изненађене глодаре који клисну колико их ноге носе. У амазонској шуми, јава се још увек брка са сном.

„Највећа иронија“, примећује један посматрач, „јесте да је стварност Амазона фантастична колико и његови митови.“ А она је и те како фантастична! Замислите шуму која је велика као западна Европа. Напуните је с преко 4 000 различитих врста дрвећа. Украсите је с лепотом више од 60 000 врста биљака које цветају. Обојите је сјајним нијансама 1 000 врста птица. Обогатите је с 300 врста сисара. Прожмите је зујањем можда два милиона врста инсеката. Сада видите зашто свако ко описује амазонску кишну шуму завршава то користећи суперлативе. Никаква мања поређења не би пристајала том плодном биолошком дару ове највеће тропске кишне шуме на земљи.

Изоловани „живи мртваци“

Пре деведесет година, амерички писац и хумориста Марк Твен описао је ову фасцинантну шуму као „очаравајућу земљу, земљу раскошно богату тропским чудима, романтичну земљу где су све птице и цвеће и животиње музејски примерци и где алигатор и крокодил и мајмун изгледају код куће као да су у зоолошком врту“. Данас су Твенова духовита запажања попримила озбиљан смисао. Музеји и зоолошки вртови ускоро би могли бити једини преостали домови за растући број амазонских тропских чуда. Зашто?

Главни разлог очигледно је тај што човек немилице крчи амазонску кишну шуму, искорењујући природни дом флоре и фауне те регије. Међутим, осим општег уништавања станишта, постоје други — суптилнији — узроци који биљне и животињске врсте, иако су још увек живе, претварају у „живе мртваце“. Другим речима, стручњаци верују да не постоји ништа што може спречити да те врсте не изумру.

Један такав узрок јесте изолација. Владини званичници загрејани за очување могу забранити моторне тестере на неком парчету шуме да би обезбедили опстанак врста које тамо живе. Међутим, мало острво шуме нуди овим врстама изглед на коначну смрт. Protecting the Tropical Forests—A High-Priority International Task даје један пример да би илустровао зашто мала острва шуме не успевају да дуго одржавају живот.

Често се врсте тропског дрвећа састоје од мушког и женског дрвећа. Да би се размножавало, оно добија помоћ од слепих мишева који преносе полен с мушког на женско цвеће. Наравно, ова служба опрашивања функционише само уколико дрвеће расте унутар радијуса лета слепог миша. Уколико је раздаљина између женског дрвета и мушког дрвета превелика — што се често дешава када острво шуме заврши окружено морем спаљене земље — слепи миш не може да премости тај јаз. Дрвеће се тада, запажа тај извештај, претвара у „’живе мртваце‘ пошто њихова дугорочна репродукција није више могућа“.

Ова веза између дрвећа и слепих мишева само је један од односа који сачињавају амазонску природну заједницу. Једноставно речено, амазонска шума је попут једне огромне куће која пружа храну и смештај једном асортиману различитих, али међусобно тесно повезаних јединки. Да би се избегло пренатрпавање, станари кишне шуме живе на различитим спратовима, неки близу шумског тла, други далеко горе у врховима крошњи. Сви становници имају неки посао, и они раде нон-стоп — неки дању, други преко ноћи. Уколико се свим врстама дозволи да ураде свој део посла, ова комплексна заједница амазонске флоре и фауне функционише као швајцарски сат.

Међутим, амазонски екосистем („еко“ долази од икос, грчке речи за „кућа“) крхак је. Чак и ако је човеково мешање у ову шумску заједницу ограничено на експлоатацију неколицине врста, његово ремећење одјекује кроз све спратове те шумске куће. Конзерватор Норман Мајерс процењује да изумирање једне биљне врсте може на крају допринети угинућу и до 30 животињских врста. И пошто већина тропских дрвећа, опет, зависи од животиња ради распршивања семена, човеково истребљење животињских врста доводи до изумирања дрвећа којима оне служе. (Видите оквир „Веза дрво-риба“.) Као и изолација, прекидање веза придодаје све више шумских врста редовима „живих мртваца“.

Мале сече, мали губици?

Неки оправдавају крчење малих подручја резоновањем да ће се шума повратити и да ће израсти свеж слој зеленила на комаду посечене земље умногоме на исти начин као што на нашем телу израсте свеж слој коже на месту посекотине на прсту. Да ли је то тако? Па, не баш.

Наравно, тачно је да шума поново израсте уколико човек раскрчени комад земље довољно дуго остави на миру. Али је такође тачно да нови слој вегетације не личи на првобитну шуму ништа више него што слаба фотокопија личи на јасан оригинал. Бразилска ботаничарка Има Вјеира проучавала је један век старо подручје поново израсле шуме у Амазону и открила да од 268 врста дрвећа које је цветало у старој шуми, само 65 образује један део данашње поново израсле шуме. Ова иста разлика, каже та ботаничарка, важи и за животињске врсте те регије. Стога, иако крчење не претвара, као што неки тврде, зелене шуме у црвене пустиње, оно делове амазонске кишне шуме претвара у слабу имитацију оригинала.

Поред тога, сеча чак и малих површина шуме често уништава многе биљке и животиње које расту, гмижу и веру се само у том делу шуме и нигде другде. Истраживачи у Еквадору, рецимо, открили су 1 025 биљних врста у извесној области од 1,7 квадратних километара тропске шуме. Више од 250 од ових врста није расло нигде другде на земљи. „Локалан пример јесте“, каже бразилски еколог Розарио Грибел, „соин-ди-колеира (на српском, вишебојни голобради тамарин)“, мали, шармантни мајмун који изгледа као да носи белу мајицу кратких рукава. „Неколико преосталих живи само у једном малом пределу шуме близу Манауса у централном Амазону, али уништавање тог малог станишта“, каже др Грибел, „заувек ће истребити ову врсту.“ Мале сече али велики губици.

Смотавање „ћилима“

Потпуно крчење, међутим, баца крајње алармантну сенку над амазонском кишном шумом. Градитељи путева, шумски радници, рудари и хорде других смотавају шуму попут подног ћилима, рушећи целе екосистеме за трен ока.

Иако постоји велико неслагање око тачних бројки за бразилску годишњу стопу уништавања шуме — умерене процене кажу 36 000 квадратних километара годишње — укупна количина амазонске кишне шуме која је већ уништена можда је већа од 10 посто, што је област већа од Немачке. Veja, бразилски водећи недељник, известио је да је 1995. широм земље беснело неких 40 000 шумских пожара које су запалили „посеци и спали“ фармери — пет пута више него годину дана раније. Човек спаљује ту шуму таквом силином, алармирао је Veja, да делови Амазона личе на „инферно у зеленој зони“.

Врсте нестају — па шта?

’Али‘, неки питају, ’зар нам требају сви ти милиони врста?‘ Да, требају нам, тврди конзерватор Едвард О. Нилсон са Харвардског универзитета. „Пошто ми зависимо од активних екосистема који нам чисте воду, обогаћују земљиште и стварају са̂м ваздух који удишемо“, каже Вилсон, „јасно је да разноликост живота не треба олако одбацити.“ Књига People, Plants, and Patents каже: „Приступ обиљу генетске разноликости биће кључ за преживљавање људи. Уколико нестане разноликости, ускоро ће нестати и нас.“

Заиста, утицај уништавања врста иде далеко иза оборених дрвећа, угрожених животиња и узнемирених домородаца. (Видите оквир „Људски фактор“.) Смањивање шума може утицати и на вас. Размислите о овоме: један фармер у Мозамбику који сече стабљике касаве, једна мајка у Узбекистану која узима пилулу за контролу рађања, један рањени дечак у Сарајеву којем дају морфијум или једна муштерија у њујоршкој продавници која ужива у једном егзотичном мирису — сви ови људи, примећује Институт Панос, користе производе који потичу из тропске шуме. Непосечена шума служи дакле људима широм света — па и вама.

Нема гозбе, нема глади

Додуше, амазонска кишна шума не може обезбедити гозбу за цео свет, али може помоћи да се спречи светска глад. (Видите оквир „Мит о плодности“.) На који начин? Па, током 1970-их, човек је навелико почео да сеје неколико биљних врста које дају обилне жетве. Иако су ове супербиљке помогле да се нахрани додатних 500 милиона људи, постоји једна тешкоћа. Пошто им недостаје генетска варијација, оне су слабе и подложне болести. Неки вирус може десетковати суперкултуру неке државе, изазивајући глади.

Зато, да би се произвеле еластичније културе и спречило гладовање, Организација за исхрану и пољопривреду при УН (FAO), сада подстиче на „употребу генетског материјала ширег дијапазона“. И ето где кишна шума и њени оригинални становници ускачу.

Пошто тропске шуме пружају дом више од половини биљних врста на свету (укључујући и око 1 650 врста које имају потенцијал као јестиве културе), амазонски расадник је идеално место за било ког истраживача који трага за дивљим биљним врстама. Осим тога, становници те шуме знају како да користе те биљке. На пример, бразилски Кајапо Индијанци не само што одгајају нове врсте култура већ и чувају узорке у банкама гена на обронцима. Укрштање таквих дивљих врста култура с домаћим подложним варијацијама култура подупреће снагу и еластичност култура за људску исхрану. А тај је стимуланс хитно потребан, каже FAO, јер „у наредних 25 година неопходан је 60-постотни пораст у производњи хране“. Упркос томе, булдожери који руше шуме настављају да продиру дубље у амазонску кишну шуму.

Које су последице? Па, човеково уништавање кишне шуме увелико је као када фармер једе семе за свој усев — он задовољава своју тренутну глад али угрожава будућу залиху хране. Једна група стручњака за разноликост живота недавно је упозорила да „очување и развој преостале разноврсности култура јесте ствар од виталног глобалног значаја“.

Биљке које обећавају

Сада крочите у шумску „апотеку“ и видећете да је човекова судбина испреплетена тропским лозама и другим биљкама. На пример, алкалоиди извучени из амазонских лоза користе се као мишићни релаксанти пре операције; од петоро деце с леукемијом њима четворо се помаже да живе дуже захваљујући хемикалијама пронађеним у ружичастом зимзелену, једном шумском цвету. Та шума обезбеђује и кинин, који се користи у борби против маларије; дигиталис, који се користи у лечењу срчане капи; и диосгенин, који се користи у пилулама за контролу рађања. Друге биљке дају наду у борби против сиде и рака. „Само у Амазону“, каже један извештај УН, „забележено је 2 000 врста биљака које домородачка популација користи као лекове и које имају фармацеутски потенцијал.“ Широм света, каже једна друга студија, на сваких 10 особа, њих 8 окреће се лековитим биљкама да би излечило своје болести.

Стога има смисла чувати биљке које чувају нас, каже др Филип М. Фернсајде. „На губитак амазонске шуме гледа се као на озбиљан потенцијални неуспех у напорима да се пронађу лекови за рак код човека... Идеја да нам сјајна достигнућа савремене медицине дају слободу да можемо и без једног битног дела ових залиха“, додаје он, „представља потенцијално кобан облик надувености.“

Па ипак, човек наставља с уништавањем биљака и животиња брже него што оне могу да се открију и идентификују. То вас наводи да се питате: ’Зашто се крчење наставља? Може ли се тај тренд преокренути? Има ли будућности за амазонску кишну шуму?‘

[Оквир на 8. страни]

Мит о плодности

Идеја да је земља у Амазону плодна, запажа часопис Counterpart, јесте „мит који је тешко срушити“. У 19. веку, истраживач Александер фон Хамболт описао је Амазон као „светску житницу“. Један век касније, амерички председник Теодор Рузвелт слично је мислио да Амазон обећава добро ратарство. „Не сме се дозволити да тако богата и плодна земља“, писао је, „остане неискоришћена.“

Заиста, фармер који верује као што су они веровали, открива да годину или две, земља даје солидан усев зато што пепео и спаљено дрвеће и биље служе као ђубриво. Међутим, након тога, земља постаје јалова. Иако шумска бујна вегетација обећава да је испод богата земља, земља је, у ствари, слаба страна шуме. Зашто?

Пробудите се! је разговарао с др Флавиом Х. Луизјаном, истраживачем с Националног института за истраживање у Амазону и стручњаком за земљиште кишних шума. Ево неких од његових коментара:

’За разлику од земљишта многих других шума, већина земљишта у амазонском басену не добија хранљиве састојке одоздо на горе, из стена у распаду, због тога што је матична стена сиромашна хранљивим састојцима и лежи сувише дубоко испод површине. Уместо тога, натопљено земљиште добија хранљиве састојке одозго на доле, из кише и стеље. Међутим, и кишним капима и опалом лишћу потребна је помоћ у претварању у хранљиве састојке. Зашто?

’Кишница која пада на кишну шуму сама по себи нема много хранљивих састојака. Међутим, када пада на лишће и тече низ стабла дрвећа, она купи хранљиве састојке с лишћа, грања, маховине, алги, мравињака, прашине. Док вода доцури до земље, она је постала добра биљна храна. Да би спречила да ова течна храна не отече једноставно у потоке, земља користи замку за хранљиве састојке коју сачињава простирка од финог корења која је прострта преко првих неколико центиметара горњег слоја земље. Доказ ефикасности ове замке јесте то да потоци који добију ову кишницу имају састав још сиромашнији хранљивим састојцима него сама шумска земља. Тако хранљиви састојци оду у корење пре него што вода оде у потоке или реке.

’Још један извор хране јесте стеља — отпало лишће, гранчице и воће. Отприлике осам тона фине стеље годишње завршава на једном хектару [једном и по јутру] шумског тла. Али како стеља стиже испод површине земље и у системе корења биљака? Помажу термити. Они исецају округле парчиће лишћа и односе те парчиће у своја подземна легла. Посебно током кишне сезоне, они су једна активна дружина, која под земљу пренесе запањујућих 40 посто све стеље са шумског тла. Ту користе лишће да изграде баште за гљиве које узгајају. А ове гљиве, опет, разграђују биљни материјал и ослобађају азот, фосфор, калцијум и друге елементе — вредне хранљиве састојке за биљке.

’Шта термити имају од тога? Храну. Они једу гљиве а могу прогутати и који залогај лишћа. Затим, микроорганизми у цревима термита̂ запослени су хемијским претварањем хране термита̂, тако да, као резултат, излучевина инсеката постаје биљна храна богата хранљивим састојцима. Тако су киша и рециклажа органске материје само два фактора који чине да кишна шума и даље постоји и расте.

’Лако се може видети шта се дешава уколико посечете и спалите шуму. Више нема врхова крошњи да задрже кишу или слоја стеље која ће се рециклирати. Уместо тога, проломи облака ударају голу земљу великом силином, и њихов удар стврдњава површину. У исто време, сунчева светлост која пада право на земљу повећава температуру површине и сабија земљу. Последица је та да кишница сада брзо тече преко земљишта, хранећи не земљиште, већ реке. Губитак хранљивих састојака са искрчене и спаљене земље може бити тако велик да водене струје близу раскрчених области чак имају вишак хранљивих састојака, и тако угрожавају животе водених врста. Јасно је, уколико се остави на миру, шума се сама одржава, али човеково мешање значи катастрофу.‘

[Оквир⁄Слика на 7. страни]

Људски фактор

Ремећење екосистема и крчење шкоде не само биљкама и животињама већ и људима. Неких 300 000 Индијанаца, остатак од 5 000 000 Индијанаца који су некада насељавали бразилску област Амазона, још увек живи заједно са шумском средином. Индијанце све више узнемиравају шумски радници, трагачи за златом и остали, од којих многи на Индијанце гледају као на „препреке за развој“.

Затим, ту су кабоклуси, снажни људи мешаног белачког и индијанског порекла чији су се преци населили у Амазонију пре неких 100 година. Пошто живе у колибама на шиповима дуж река, они можда никада нису чули за реч „екологија“, али они живе од шуме а да је не уништавају. Међутим, на њихову свакодневну егзистенцију утичу таласи нових имиграната који сада улазе у њихов шумски дом.

У ствари, широм амазонске кишне шуме, будућност неких 2 000 000 скупљача ораха, оних који цеде каучук, рибара и других домородаца, који хармонично живе са шумским циклусима и ритмовима река, неизвесна је. Многи верују да напори да се шума сачува треба да иду даље од заштите дрвећа махагонија и ламантина̂. Они треба да заштите и људске становнике шуме.

[Оквир⁄Слике на 9. страни]

Веза дрво-риба

Током кишне сезоне, река Амазон набуја и преплави дрвеће које расте у низијским шумама. На врхунцу поплаве, већина дрвећа у овим шумама рађа воће и испушта семење — али унаоколо, наравно, не постоје подводни глодари који би га растурили. Ту ускаче риба тамбаки (Colonnonea macropomum), пловећа крцкаљка са оштрим чулом мириса. Пливајући између грања потопљеног дрвећа, она нањуши дрвеће које ће испустити семење. Кад семење падне у воду, риба дроби љуске својим снажним чељустима, гута семење, вари меснати плод око њега и избацује семење на шумско тло да проклија када се поплава повуче. Дрво и риба извлаче корист. Тамбаки накупља масноћу, а дрво производи подмладак. Сеча тог дрвећа угрожава опстанак тамбакија и отприлике 200 других врста риба које једу воће.

[Слика на 5. страни]

Слепи мишеви носе полен с мушког на женско цвеће

[Извор]

Розарио Грибел

[Слика на 7. страни]

Ваш расадник и ваша апотека

[Слика на 7. страни]

Ватра прети зеленој зони

[Извор]

Филип М. Фернсајде