Људска права и неправде данас

ПОБОРНИЦИ људских права недавно су извели један подвиг. Као прво, они су ујединили преко 1 000 организација из 60 земаља у покрет назван Међународна кампања за забрану мина (ICBL). Затим, они су промовисали један међународни споразум који забрањује ова оружја. Након тога, ICBL и њен неуморни директор, амерички активиста Џоди Вилијамс, добили су 1997. Нобелову награду за мир.

Коментари поводом таквих постигнућа имају у себи одређену дозу резервисаности. Према Светском извештају за 1998, истраживачке организације Осматрање људских права, свеопшта раширеност људских права још увек се налази „под даљњим нападом“. Нису криве само те такозване мини диктатуре. Извештај каже да су и „велесиле показале своју склоност ка игнорисању људских права ако се покажу неповољнима по њихове економске или стратешке интересе — то је тешкоћа уобичајена како за Европу тако и за Сједињене Државе“.

За милионе људи широм света немогуће је да игноришу кршење људских права. Њихову свакодневну муку отежавају дискриминације, сиромаштва, гладовања, прогонства, силовања, злостављања деце, ропства и насилне смрти. За ове жртве, бољи услови које обећава све већа хрпа споразума о људским правима удаљени су хиљадама километара од света каквог они познају. У ствари, за већину човечанства чак и основна права наведена у 30 чланова Универзалне декларације људских права и даље остају неиспуњено обећање. Илустрације ради, осмотрите укратко како нека од узвишених права споменутих у овој Декларацији функционишу у свакодневном животу.

Једнакост за свакога?

Сва људска бића рођена су као слободна и с једнаким достојанством и правима (1. члан).

Према раније формулисаном 1. члану Универзалне декларације, било је: „Сви људи су... једнаки.“ Међутим, ради уверења да се ова изјава не би схватила погрешно, то јест да се не схвати да за жене ова изјава не важи, женски чланови комисије која формулише права инсистирали су да се текст промени. Оне су надвладале и фраза „сви људи су... једнаки“ постала је „сва људска бића су... једнака“ (курзив наш). Али да ли је промена текста у овом члану изменила и положај жена?

На Дан људских права, 10. децембра 1997, прва дама Сједињених Држава, Хилари Клинтон, рекла је УН да свет и даље „поступа са женама као да су другоразредни грађани“. Она је навела неке примере: од свих сиромашних, 70 посто су жене. Две трећине од 130 милиона деце на свету која не могу да похађају школу, јесу девојчице. Две трећине од 96 милиона неписмених на свету исто су жене. Жене такође веома пате од кућног и сексуалног злостављања што и даље представља „једно од најчешће непријављених и раширених кршења људских права на свету“, додала је гђа Клинтон.

Нека женска бића постају жртве насиља чак пре свог рођења. Поготово у неким азијским земљама, неке мајке абортирају своје нерођене ћерке пошто предност дају синовима. У извесним местима предност синовима указана генетским одређивањем пола, представља цветајући бизнис. Једна клиника за одређивање пола рекламирала је своје услуге сугеришући да је боље сада дати 38 долара да се уништи женски фетус, него касније дати 3 800 долара за мираз. Такве рекламе делују. Једна студија вођена у једној болници у Азији, открила је да је 95,5 посто фетуса било абортирано зато што су у питању биле девојчице. Давање предности мушкој деци присутно је такође и у другим деловима света. Када су питали бившег шампиона САД у боксу, колико има деце, одговорио је: „Једног дечака и седам промашаја.“ Публикација УН која се зове Women and Violence запажа да ће „промена ставова и менталитета људи према женама захтевати пуно времена — многи верују најмање једну генерацију, а можда и дуже“.

Деца без детињства

Нико неће бити роб нити робовати; ропство и трговина робљем биће забрањени у свим њиховим облицима (4. члан).

На папиру, ропство је укинуто. Владе су потписале многе споразуме којима означавају ропство незаконитим. Међутим, према Британском друштву против ропства, које је иначе познато као најстарија светска организација за људска права, „данас постоји више робова него икада раније“. Данашње робовање укључује разна кршења људских права. За присилан рад деце, каже се да представља један облик савременог робовања.

Дериван, један јужноафрички дечак, жалостан је пример тога. ’Његове мале ручице су храпаве од грубог лишћа биљке сисала, биљке чија се влакна користе у прављењу мадраца. Посао му је да покупи лишће из складишта и однесе 90 метара даље до машине која га обрађује. До краја сваког 12 часовног радног дана, он пренесе око тону лишћа. Дериван је с пет година почео да ради. Сада има 11‘ (World Press Review).

Међународно министарство рада процењује да су четврт милијарде деце између 5 и 14 година, данас радници — једно велико мноштво малених радника скоро толико велико као укупно становништво Бразила и Мексика! Многа од ове деце која су лишена свог детињства раде у рудницима и вуку вагонете пуне угља, гацају по блату да би пожела усеве или чуче за разбојима да би саткала ћилиме. Чак и малишане — од три, четири и пет година — упрежу у запрегу да ору, сеју и пабирче од јутра до мрака. „Деца су јефтинија од трактора и паметнија од волова“, каже један земљопоседник из једне азијске земље.

Избор и промена религије

Свако има право на слободу мишљења, савести и вероисповести, а ово право укључује и слободу промене религије (18. члан).

На дан 16. октобра 1997, Генерална скупштина УН добила је један „провизорни извештај о елиминацији свих облика религиозне нетрпељивости“. Овај извештај, који је припремио Абделфата Амор, специјални репортер комисије за људска права, наводи даљња кршења 18. члана. Говорећи о великом броју земаља, извештај наводи бројне случајеве ’узнемиравања, претњи, злостављања, хапшења, затварања, нестанака и убистава‘.

На сличан начин и Извештај за људска права из 1997, који је саставио Биро САД за демократију, људска права и рад, указује да чак и земље с дугом демократском традицијом „прибегавају ограничавању слободе разним мањим верским групама, трпајући их све у исти кош с ’култовима‘“. Такви трендови забрињавају. Вили Фотре, председник организације Људска права без граница, са средиштем у Бриселу, запажа: „Религиозна слобода један је од најбољих показатеља општег стања људске слободе у било ком друштву.“

Бол у леђима а празан џеп

Свако ко ради има право на праведну и одговарајућу плату која обезбеђује њему и његовој породици егзистенцију на нивоу људског достојанства (23. члан).

Радници који секу шећерну трску на Карибима могу зарадити три долара дневно, али трошкови за изнајмљивање алата одмах их уваљују у дугове код власника плантажа. Осим тога, они нису исплаћени у готовини већ у боновима. Пошто је продавница плантажне компаније једина продавница до које ови радници могу доћи, они су присиљени да у њој купују јестиво уље, пиринач и пасуљ. Међутим, као накнаду за услугу што прима бонове од радника, продавница одбија 10 до 20 посто од вредности бона. Бил Онил, заменик директора Правне комисије за људска права, рекао је у једној радио емисији при УН: „На крају сезоне, немају ништа да покажу након више недеља или месеци напорног рада. Немају нимало уштеђевине, и једва су преживели и ту сезону.“

Медицинска нега за сваког?

Свако има право на животни стандард који удовољава здрављу и добробити њега самога и његове породице, укључујући и храну, одећу, становање и медицинску негу (25. члан).

’Рикардо и Јустина су сиромашни латиноамерички фармери који живе на око 80 километара од најближег града. Када се Хема, њихова ћеркица разболела, одвели су је на једну оближњу приватну здравствену клинику, али особље их је одбило пошто је било очигледно да Рикардо неће моћи да плати трошкове. Следећег дана, Јустина је од комшија позајмила новац за јавни превоз и отпутовала у град. Када су коначно Јустина и њена беба стигле до једне мале државне градске болнице, Јустини су рекли да немају слободне кревете и да дође следећег јутра. Пошто није имала рођаке у том граду, нити новац да изнајми собу, провела је ноћ на једном столу на пијаци. Јустина је држала бебу у наручју да јој пружи удобност и заштиту, али узалуд. Те ноћи, мала Хема је умрла‘ (Human Rights and Social Work).

Широм света сваки четврти човек једва преживљава уз један једини амерички долар дневно. Они се суочавају са истом смртоносном недоумицом као и Рикардо и Јустина: приватна здравствена нега јесте на располагању али она се не може приуштити, док се јавна здравствена нега може приуштити, али није на располагању. Трагично је што више од једне милијарде сиромашних на свету има ’право на здравствену негу‘, али користи од здравствене неге још увек се налазе ван њиховог домашаја.

Застрашујући списак кршења људских права не зна за крај. Случајеви попут горе споменутих могу бити стотинама милиона пута умножени. Упркос огромним напорима организација за људска права и преданости хиљада активиста који буквално ризикују свој живот да би побољшали судбину људи, жена и деце широм света, подједнака људска права за свакога, остају и даље само сан. Хоће ли она икада бити реалност? Гарантовано хоће, али најпре мора доћи до неколико промена. Наредни чланак осмотриће две од њих.

[Извор слике на 8. страни]

Љубазношћу MgM Stiftung Menschen gegen Minen (www.mgm.org)

[Извори слика на 9. страни]

WHO photo/PAHO by J. Vizcarra

UN PHOTO 148051/J. P. Laffont—SYGMA