Хемикалије — пријатељ и непријатељ?

МНОГЕ одлуке у животу доносимо тако што прво одвагнемо користи и штете. На пример, многи људи купују аутомобил због погодности које он пружа. Али наспрам тих погодности они морају да одвагну трошкове поседовања аута — осигурање, регистрацију, амортизацију — и одржавање аутомобила у возном стању. Такође морају да узму у обзир ризик повреде или смрти услед саобраћајних несрећа. Са синтетичким хемикалијама ситуација је умногоме иста — морају да се одмере користи наспрам штете. Узмимо на пример хемикалију названу МТБЕ (метил терцијарни бутил-етер), додатак гориву који поспешује сагоревање и смањује издувне гасове возила.

Делимично захваљујући МТБЕ-у, ваздух у многим градовима Сједињених Држава најчистији је у односу на раније године. Али чистији ваздух „има своју цену“, извештава New Scientist. То је тако зато што је МТБЕ потенцијални карциноген, и цури из десетине хиљада подземних бензинских цистерни, које често загађују подземне воде. Као последица тога, један град сада мора са стране да довози 82 процента своје воде, по цени од 3,5 милиона америчких долара годишње! New Scientist каже да би ова катастрофа „могла постати једна од најозбиљнијих криза загађења подземних вода у САД у току протеклих година“.

Због штете коју наносе околини и здрављу, неке хемикалије су забрањене и потпуно повучене с тржишта. ’Али зашто се то дешава?‘, можда се питате. ’Зар се темељно не испита токсичност свих нових хемикалија пре него што се пусте у промет?‘

Проблеми с тестовима токсичности

Тестирање токсичности хемикалија у ствари је мешавина науке и нагађања. „Процењивачи ризика не умеју да повуку оштру границу између ’безбедног‘ и ’ризичног‘ излагања било којој хемикалији“, каже Џозеф В. Родрикс у својој књизи Calculated Risks (Калкулисани ризици). То је случај чак и с лековима, од којих су многи синтетички. „Чак и најпажљивије тестирање“, каже The World Book Encyclopedia, „не може увек да открије могућност да ће неки лек можда произвести неки неочекивани штетни ефекат.“

Лабораторије имају нека неизбежна ограничења. На пример, оне не могу потпуно да симулирају понашање неке хемикалије у разноликом и комплексном спољашњем свету. Свет ван лабораторије обилује стотинама, чак хиљадама, различитих синтетичких хемикалија, од којих многе могу да доведу до међусобних реакција као и реакција са живим бићима. Неке од тих хемикалија су саме по себи безопасне, али ако се споје, ван или унутар тела, оне могу произвести нова, отровна једињења. Извесне хемикалије постају отровне, чак канцерогене, тек након што их телесни метаболизам проради.

Како процењивачи ризика настоје да утврде безбедност неке хемикалије у светлу таквих изазова? Стандардна метода је да се лабораторијским животињама да одређена доза те хемикалије и затим да се покуша с применом тих резултата на људе. Да ли је та метода увек поуздана?

Да ли су тестови на животињама поуздани?

Осим што изазива етичка питања у погледу окрутности према животињама, тестирање токсина на животињама изазива и друга питања. На пример, различите животиње често реагују сасвим различито на хемикалије. Мала доза високотоксичног диоксина убиће женско морско прасе, али та доза мора да се повећа 5 000 пута да би убила хрчка! Чак и врсте које су у блиском сродству као што су пацови и мишеви различито реагују на многе хемикалије.

Онда, ако реакција једне животињске врсте није сигуран показатељ реакције неке друге врсте, колико истраживачи могу бити сигурни да ће одређену хемикалију безбедно подносити људи? Чињеница је да они не могу бити сасвим сигурни.

Хемичари свакако имају тежак задатак. Они морају да угоде људима који желе њихове производе, да умире оне који су забринути за добробит животиња и да задовоље своју савест да су њихови производи безбедни. Из тих разлога, неке лабораторије сада експериментишу с тестирањем хемикалија на људским ћелијама у култури. Међутим, време ће показати да ли ће то омогућити да се дају поуздане гаранције о безбедности.

Кад лабораторијски тестови оману

Пестицид DDT, још увек широко распрострањен у средини која нас окружује, један је пример хемикалије која је грешком била проглашена безбедном када је први пут пуштена у промет. Научници су касније сазнали да DDT има тенденцију да дуго остане у организму, што је такође случај и с другим потенцијалним токсинима. Које су трагичне последице тога? Па, ланац исхране, који сачињавају милиони сићушних створења, затим рибе, и коначно птице, медведи, видре и тако даље, постаје живи левак, концентришући токсине у онима који их на крају конзумирају. У једном случају, једна популација гњураца, врсте водених птица, није била у стању да изведе ни једно једино пиле више од десет година!

Ови биолошки левци тако су ефикасни да неке хемикалије, иако се једва могу открити у води, постају концентрисане у запањујућим количинама у крајњим конзументима. Бели китови у северноамеричкој реци Сен Лоренс добар су пример тога. Они имају толико високе нивое токсина да се по њиховој смрти морају третирати као опасан отпад!

Извесне хемикалије присутне у многим животињама пронађене су прерушене у хормоне. И тек недавно су научници почели да откривају подмукао токсичан ефекат који те хемикалије могу имати.

Хемикалије које опонашају хормоне

Хормони су важни хемијски курири у телу. Они путују кроз наш крвоток до других делова тела, где или стимулишу или сузбијају извесну функцију, као што су телесни раст или циклуси размножавања. Занимљиво, у једној недавној изјави за штампу коју је дала Светска здравствена организација (СЗО) било је наведено да „брзо растући скуп научних доказа“ указује на то да извесне синтетичке хемикалије, када доспу у тело, ометају хормоне било тако што их опонашају на штетан начин или тако што их блокирају.

Хемикалије о којима је реч укључују ПХБ-еa, диоксине, фуране и неке пестициде, укључујући и остатке DDT-ја. Назване ендокрини реметиоци, ове хемикалије имају потенцијал да поремете нормалан рад ендокриног система у телу, извора хормона.

Један хормон који те хемикалије опонашају јесте женски полни хормон естроген. Једна студија објављена у медицинском часопису Pediatrics сугерише да све више преовладавајући рани пубертет код многих девојчица може да се доведе у везу с производима за косу који садрже естроген као и с хемикалијама из околине које опонашају естроген.

Излагање мушкарца извесним хемикалијама у критичном времену његовог развоја може имати штетне ефекте. „Експерименти су показали“, каже један извештај у часопису Discover, „да ПХБ-и примењени у тачно одговарајуће време током развоја могу да промене мушке корњаче и алигаторе у женке или у јединке ’између два пола‘.“

Осим тога, хемијски токсини слабе имунолошки систем, због чега су животиње склоније вирусним инфекцијама. Заиста, изгледа да се вирусне инфекције шире даље и брже него икада, нарочито међу животињама при крају ланца исхране, као што су делфини и морске птице.

Код људи, деца су та која су највише погођена хемикалијама које опонашају хормоне. Деца коју су родиле жене које су узимале пиринчано уље загађено ПХБ-ом у Јапану пре неколико година, „патила су од физичких и менталних заостатака у развоју, проблема у понашању укључујући и хипоактивност и хиперактивност, ненормално малих пениса, и њихови IQ резултати били су пет јединица испод просека“, извештава часопис Discover. Тестови извршени на деци изложеној високом нивоу ПХБ-а у Холандији и Северној Америци открили су сличне штетне ефекте по њихов физички и ментални развој.

Такође повезан с овим хемикалијама, извештава СЗО, може бити пораст „хормонално осетљивих“ канцера код мушкараца и жена, као што су рак груди, тестиса и простате. Осим тога, у великом броју земаља, очигледно смањење просечног броја сперматозоида код мушкараца, као и квалитета сперме, може се повезати с повећаном употребом хемикалија. У неким земљама, просечан број сперматозоида се за 50 година скоро преполовио!

У претходном чланку, једна лекарка је била цитирана како каже да смо ми ’експериментална генерација‘. Изгледа да је у праву. Истина, многи од наших хемијских изума су се исплатили, али други нису. Зато је мудро да избегавамо беспотребно излагање хемикалијама које би могле и да нам нашкоде. Изненађујуће је што се многе од њих могу наћи у нашим домовима. Наш следећи чланак ће се бавити тиме шта можемо учинити да се заштитимо од потенцијално опасних хемикалија.

[Фуснота]

[Слика на 7. страни]

Ови китови су толико токсични да се, када угину, сматрају опасним отпадом

[Извор слике]

©George Holton, The National Audubon Society Collection/PR