Како је ишчезло хришћанско ишчекивање?

ИСУС је рекао својим ученицима да ’стално бдију’ и пазе на његову присутност и долазак његовог Краљевства (Марко 13:37). У Хришћанским грчким списима има безброј доказа да су управо то чинили хришћани у првом веку. У ствари, неки су били прилично нестрпљиви (2. Солуњанима 2:1, 2). С друге стране, да би спречили да ослаби хришћанско ишчекивање, Павле, Јаков, Петар и Јован писали су писма у којима су опоменули своју браћу да остану духовно будни док су стрпљиво очекивали Христову „присутност“ и „Јеховин дан“ (Јеврејима 10:25, 37; Јаков 5:7, 8; 1. Петрова 4:7, 2. Петрова 3:1—15; 1. Јованова 2:18, 28).

Ову чињеницу признају приручници објављени од историчара и теолога хришћанства. У опширном додатном тому једног признатог француског католичког речника Библије Дицтионнаире де ла Библе пише: „Било би узалуд по сваку цену порицати стање очекивања краја које долази до изражаја у већини ставака Новог завета. ...У раном хришћанству ... очекивање парусије (присутност) игра важну улогу и може се наћи од почетка до краја у Н(овом) З(авету).“

Али, зашто желе неки теолози хришћанства да, по сваку цену порекну стање очекивања краја које је владало мећу првим хришћанима? То чине, без сумње, зато да би оправдали стање духовне поспаности која данас влада мећу многим такозваним хришћанима и њиховим духовним вођама. Откуда та промена?

Како је ишчезло ишчекивање

Хришћанско ишчекивање је слабило услед отпада који је почео да се примећује још пре смрти Христових апостола. Апостол Павле је упозорио да је отпад у његово време био већ на делу у хришћанској скупштини (2. Солуњанима 2:3, 4, 7). Неколико година касније опоменуо је апостол Петар своју хришћанску браћу да се чувају ’лажних учитеља’ и ’ругача’ који ће говорити: „Где је та обећана његова присутност? Јер, откада очеви наши помреше све стоји тако од почетка стварања“ (2. Петрова 2:1; 3:3, 4, НС).

Занимљиво је да су прикладно хришћанско ишчекивање подржавали једно време они који су веровали у библијску истину да ће Исусова обећана присутност најавити близину хиљадугодишње владавине на Земљи. Јустиније (мученик, умро о. 165), Иренеј (умро о. 202) и Тертулијан (умро после 220) веровали су, без изузетка, у Христову хиљадугодишњу владавину и били за жељно очекивање краја садашњег злог поретка.

Док је време пролазило и отпад се ширио, миленијска нада да ће се цела земља претворити у рај под хиљадугодишњим Христовим краљевством постепено је узмицала пред имагинарним очекивањем које се заснивало на појму из грчке филозофије, о урођеној људској бесмртности. Нада у рај била је пренета са Земље на небо — сада се могла постићи приликом смрти. Дакле, избледело је хришћанско ишчекивање Христове парусије или присутности и доласка његовог Краљевства. Резоновало се: зашто жељно гледати на знак присутности Христове када имамо наду да ћемо се при смрти сјединити са Христом на небу?

То јењавање хришћанске будности натерало је отпале хришћане да се организују у добро сложене цркве чија пажња више није била усмерена на парусију која долази или присутност Христову, него су били заинтересовани да завладају својим члановима и, ако је могуће, чак и светом. У Њу Енсајклопијдиа Бритеник пише: „(Наизгледно) одуговлачење парусије довело је у раној цркви до слабљења непосредног очекивања. У том процесу деесхатологизације (јењавање науке о „последњим стварима“) институционална црква заменила је у све већој мери очекивано Божје краљевство. Формирање католичке цркве као хијерархијске институције стоји у директној вези са јењавањем непосредног очекивања.“

Задат је смртоносни ударац

Црквени „отац“ или „учитељ“ који је задао смртоносни ударац хришћанској будности био је, без сумње, Аугустин из Хипоа (354—430). У свом чувеном делу О Божјој држави изјавио је: „Данашња црква на Земљи представља и Христово и небеско краљевство.“

Д Њу Бајбл Дикшенери објашњава које последице је то гледиште имало на католичку теологију: „особено обележје римокатоличке теологије јесте у томе да се Божје краљевство идентификује као црква на Земљи. Ова идентификација треба, углавном, да се припише утицају Аугустина. Црквена хијерархија остварује Христа као краља Божјег краљевства. Подручје краљевства протеже се онолико колико и границе црквене моћи и власти. Божје краљевство проширује се мисијом и продирањем цркве у свету.“

Тиме се губи свака потреба за ’будношћу’ да би се видео знак који би показао да је Божје краљевство близу. Управо је то потврдио професор Е. В. Бенц (E. W. Benz) у Њу Енсајклопијдиа Бритеник: „(Аугустин) је ослабио истицање првобитног непосредног очекивања тиме што је објаснио да је Божје краљевство у овом свету почело да влада откада је основана црква; црква је историјски представник Божјег краљевства на Земљи. По Аугустину, прво васкрсење услеђује постојано у цркви у облику сакрамента крштења кроз који верници доспевају у Божје краљевство.“

Аугустин се побринуо и за то да је хришћанство дефинитивно напустило наду у Исусову хиљадугодишњу владавину под којом ће бити обновљен рај на Земљи (Откривење 20:1—3, 6; 21:1—5). У Кедолик Енсајклопијдиа (The Catholic Encyclopedia) признаје се: „Свети Аугустин дошао је,. на крају, до убеђења да неће бити миленијума. ... Хиљадугодишња субота која се надовезује на шест хиљада година историје представља целину вечног живота; или другим речима: број 1000 јесте израз савршености.“ У макропедији Бритеник (1977) читамо: „За њега (Аугустина) био је миленијум духовно стање у које је ушла црква као целина о Духовима. ... Није се очекивала непосредна натприродна интервенција у историји.“ Тако је за католике постала безначајна молитва „да дође царство твоје“.

Средњовековна тама

Аугустиново тумачење постало је, како пише, „стандардна наука у средњем веку“. Тако је хришћанско ишчекивање достигло најнижу тачку свих времена. О томе читамо: „У хришћанству средњег века добила је новозаветна есхатологија своје место у догматичном систему, чије су филозофске основе биле најпре платонске (од грчког филозофа Платона) а затим на западу аристотелске (од грчког филозофа Аристотела). Традиционална представа о парусији, васкрсењу и томе слично биле су комбиноване са грчким представама о души и њеној бесмртности. ... Хришћанство средњег века ... (оставило) је мало места есхатолошкој страсти. Но, та страст није нестала; била је присутна у извесним јеретичким покретима“ (Енсајклопијдиа Бритеник, 1970).

Римокатоличка црква говори презриво о таквим „јеретичким покретима“ називајући их „миленаристичким сектама“. Њени историчари говоре с презиром о „давању погрешног знака узбуне пре 1000. године.“ Али, чија је била грешка да су се многи из обичног народа плашили да ће доћи крај света 1000. године? Овај „погрешни знак узбуне“ био је директна последица католичког „свеца“ Аугустина. Он је тврдио да је сотона био свезан за време првог доласка Христовог. А пошто у Откривењу 20:3, 7, 8 пише да ће сотона бити везан 1000 година и затим бити ’пуштен да вара народе’, није чудо да су се неки људи у X веку плашили тога што би могло да се догоди у 1000. години.

Наравно да је Римокатоличка црква званично осудила тај „погрешан знак узбуне“ као и опата Јоахима од Флоре (Јоацхим оф Флоре), из реда цистерцита, који је прорицао крај хришћанске ере за годину 1260. Коначно је године 1516. на В латеранском концилу, издао папа Лео X закон који је бранио сваком католику да прориче када ће доћи антихрист и последњи суд. За преступање тог закона била је предвиђена екскомуникација!

Од протестаната побијена

Теоретски, хришћанско очекивање морало је да оживи за време реофрмације која је требало да представља повратак Библији. Но, у том погледу, као и у многим другим, реформација није испунила своја обећања. Није обележила повратак правом библијском хришћанству. Протестантске цркве, настале за време реформације, брзо су изгубиле своју хришћанску будност и упустиле се са светом.

О томе читамо: „Напротив, цркве реформације постале су брзо институционално територијалне (националне) цркве, које су опет потиснуле очекивање времена краја, и тако је наука о „последњим стварима“ постала привезак догматике.“ „У религиозном либерализму, који се, пре свега, појавио међу протестантима и Јеврејима с краја XIX и у XX веку, није било места за есхатологију. На њу се гледало као на део простог, примитивног остатка традиционалне религије, који није могао да се прихвати у доба просвећености. У већини случајева одбациле су се све есхатолошке представе и чврсто се заступала само бесмртност душе као човекова судбина. Неки теолози су очекивање Божјег краљевства протумачили у етички, тобожњи мистични или социјални облик“ (Encyclopædia Britannica).

Дакле, уместо да су помогли хришћанима да гледају на Христову присутност и долазак Божјег краљевства, протестантски теолози одбацили су право хришћанско ишчекивање. Многи су од њих ’у све већој мери замишљали Божје краљевство у индивидуалним оквирима, да оно представља суверенитет милости и мира у људским срцима’. За друге је „долазак краљевства победоносно напредовање социјалне правде и комуналног напретка“ (The New Bible Dictionary).

Католичко очекивање

Бар теоретски гледано, требало би да буду католици духовно будни и гледају на Христову присутност. Иако је теологија Аугустина учинила крај краљевском очекивању и миленијској нади католика, догма католичке цркве укључује још увек дужност хришћанина да ишчекују Христов повратак. На пример, Ватиканска конгрегација за верске науке послала је католичким бискупима широм света једно писмо, потврђено од папе Јована Павла II и датирано на 17. мај 1979. У њему је писало: „У складу са Св. писмом, очекује црква ’славну објаву нашег Господа Исуса Христа’.“

Тако гласи теорија католичке науке. Али како изгледа пракса? Колико често чује просечан католик од свог свештеника проповеди о потреби гледања на Христову присутност и долазак Божјег краљевства? Занимљиво је да је горе цитирано писмо Римске курије било намењено да „ојача веру хришћанима баш у оним тачкама које су доведене у питање“. Али, зашто су такозвани хришћани посумњали у повратак Христов? Да се можда не налази одговор у следећем цитату из Њу Енсајклопијдие Бритеник? „Црква је одавно запоставила све науке о последњим стварима.“ „Од времена реформације црква је готово имуна на есхатолошке покрете.“

Хришћанска будност није ишчезла

Хришћанско ишчекивање ишчезло је у црквама хришћанства јер су одбациле очигледне истине Библије и определиле се за грчку филозофију и теологију „светог“ Аугустина. Следећи чланци показаће да су праве слуге Божје живеле увек у очекивању Христове присутности и да данас исто постоји народ који доказује већ годинама своју хришћанску будност и који је поново открио дивну наду која може постати и твоја. Читај даље и замоли једног Јеховиног сведока да ти помогне да стално пазиш на испуњење те библијске наде.

[Истакнути текст на 5. страни]

„Било би узалуд... порицати стање очекивања краја које долази до изражаја у већини ставака новог завета“

[Истакнути текст на 6. страни]

Аугустин је веровао да је црква на земљи краљевство

[Истакнути текст на 7. страни]

Папа Лео X забранио је сва ком католику да прориче ка да не доби последњи суд