Срећни су они које господар нађе где бдију!
„Срећни су они робови које господар, кад дође, нађе где бдију“ (ЛУКА 12:37, НС)
1. Зашто Јеховине слуге стално ’чекају Бога’, али које се питање може поставити о црквама хришћанства?
„ЈЕХОВА је Бог суда. Благо свима који њега чекају“ (Исаија 30:18, НС). Откако је Јехова најавио потпуни пораз змије и ослобођење преко обећаног семена, његове верне слуге живе у очекивању испуњења тог обећања (1. Мојсијева 3:15). Али, да ли помажу теолози хришћанства члановима својих цркава да гледају на то коначно ослобођење од сотоне и његовог семена?
2. Зашто је требало да „народи“ чекају на „Шило“?
2 Јаков је прорекао на својој самртничкој постељи да ће обећано семе доћи преко племена Јудина. Дао је семену симболично име Шило и рекао да ће њему ’припасти послушност народа’. Према грчкој Септуагинти биће Шило „очекивање народа“ (1. Мојсијева 49:10). Требало је, пре свега, да народи чекају на Шило јер је Јехова обећао Авраму, Јаковљевом деди: „Твојим семеном благословиће се сигурно сви народи земље“ (1. Мојсијева 22:18, НС). Али, прво је то семе, Шило, или Месија, морало да дође на Земљу као потомак Аврамов и буде по рођењу из племена Јудина.
Будан остатак Јевреја
3. Шта је рекао Лука о ишчекивању јеврејског народа године 29. н.е. и да ли то потврђује историја?
3 Јеврејски историчар Лука писао је да „у петнаестој години владавине цара Тиберија (29. н. е.) ... народ беше у ишчекивању и сви се у срцу питаху о Јовану (Крститељу) да није он Христ“ (јеврејски: Машиах,
Месија), (Лука 3:1, 15, НС). Да ли потврђује светска историја ову Лукину изјаву? У делу Емила Ширера Хистори ов д Јевиш Пипл инд Ејџов Јесу Христ (Јеврејски народ у веку Исуса Христа) пита: „Да ли је стално остала жива та нада?“ (очекивање Месије). Одговор гласи: „У последњем претхришћанском веку и пре свега у првом веку н. е. постала је још живља. То јасно показује псеуд—епиграфи (јеврејска апокалиптичка литература), Кумран (списа заједнице са Мртвог мора), Флавије Јосиф и јеванђеља. ...Визије из књиге Данила ... вршиле су трајан утицај на настанак месијанске идеје.“
4, 5. а) Зашто су Јевреји тада очекивали Месију и како се то потврђује? б) Каквог Месију су очекивали многи Јевреји, али коме је Јехова открио долазак правог Месије?
4 Један библичар је написао у коментару у вези Матеја 2:2: „У то време очекивало се да ће се појавити значајна личност у Јудеји. Јевреји су напето очекивали долазак Месије. Прорачунавши време споменуто у Данилу (гл. 9:25—27), знали су да се приближава период у којем треба да се појави Месија.“ Још треба напоменути да су римски историчари Суетон и Тацит као и јеврејски историчари Флавије Јосиф и Фило известили о том стању ишчекивања. То се потврђује у француском делу Мануел Библик од Бакуа и Вигоруа, том, стр. 191, где пише: „Људи су знали да се примичу крају 70 година—недеља које је Данило утврдио; никога није изненадила најава Јована Крститеља да се приближило Божје краљевство.“
5 Дакле, постоје историјски докази да су Јевреји очекивали долазак Месије или обећаног семена и то су очекивали зато што су пазили на испуњење пророчанства о времену (Данило 9:24—27). Наравно, већина Јевреја који су приладали различитим сектама јудаизма у првом веку надала се политичком Месији који ће, као што пише у Консиз Јевиш Енсајклопијдиа, „уништити непријатеље Израела и успоставити савршену еру мира и савршенства.“ Али, остатак верних Јевреја будно је чекао правог Месију. Међу њима су били Захарија и Јелисавета, родитељи Јована Крститеља, као и Симеон, Ана, Јосиф и Марија (Матеј 1:18—21; Лука 1:5—17, 30, 31, 46, 54, 55; 2:25, 26, 36—38). Њима, а не религиозним вођама јудаизма, потврдио је Јехова оно на шта су пазили на основу Даниловог пророчанства о времену, наиме, на долазак обећаног семена или Месије „кад је дошла пунина времена“ (Галатима 4:4, др Чарнић).
Будност првих хришћана
6. Како су била одгајана деца Јевреја и како им је тај одгој помогао да постану Исусови ученици?
6 Јосиф и Марија знали су да ће дете (Исус) које су подизали постати Месија. О његовом одгоју пише у Њу Енсајклопијдиа Бритеник: „Исус је, највероватније, одрастао у побожности која је владала у дому његових родитеља и синагоги (укључујући библијски студиј, послушност Закону, молитва и очекивање коначног доласка Месије).“ Друга деца која су одрасла у породицама верног јеврејског остатка била су исто упозната са месијанском надом. То очекивање које је било на месту довело је неке од њих у положај да следе без оклевања позив да постану Исусови ученици (Марко 1:17—20; Јован 1:35—37, 43, 49).
7. а) Да ли је Исус поучавао да се Краљевство налази унутар појединог хришћанина? б) На шта је требало да пазе хришћани?
7 При крају своје земаљске службе поучио је Исус своје ученике да пазе на његову будућу „присутност“ и долазак његовог Краљевства. У Британики пише: „Те традиционалне мисли водиље о крају света, последњем суду и Божјем новом свету нису недостајале у Исусовим изрекама забележеним у јеванђељима. Исус није никако претворио небеско Краљевство у пуки религиозни доживљај људских душа понаособ или јеврејском есхатолошком очекивању придао значење еволуционог процеса својственог у свету или циља који се може постићи људским напорима. ... Он није ни пружао а ни подстицао наду у једног националног Месију, ... нити је подупирао напоре зелота да убрзају долазак Божјег краљевства.“ Не, он је описао знак са многим карактеристикама, по чему је требало да хришћани најпре препознају долазак уништења Јерусалима, а много касније требало је да им послужи као ’знак његове присутности и свршетка поретка’ (Матеј 24:3 до 25:46; Лука 21:20—22).
8. Шта показује да Исус није веровао да ће прилично брзо да уђе у своје Краљевство и који је савет дао зато својим следбеницима?
8 Слободоумници и чак понеки теолози хришћанства тврде да су први хришћани у своје време рачунали на Христову парусију или присутност. Неки чак претпостављају да је Исус сам веровао да ће веома брзо доћи у своје Краљевство. Али у својој предоџби о талантима и минама показао је Исус да ће се он тек „после дугог времена“ вратити у краљевској моћи и обрачунати са својим робовима којима је поверио своју имовину (Матеј 25:14, 19; Лука 19:11, 12, 15). У свом пророчанству о ’знаку своје присутности и свршетка поретка’ признао је да „ни анђели небески, ни син, него само Отац“ зна „дан и час“ краја. Још је додао: „Бдијте дакле, јер не знате у који дан ће доћи Господ ваш“ (Матеј 24:3, 14, 36, 42, НС).
9. Да ли је апостол Павле оставио утисак да је мислио да Христова присутност непосредно предстоји у његовим данима? Објасни.
9 О вери првих хришћана у блискост Христове присутности пише у једном библијском приручнику: „Претпоставка да је Павле, према 1. Солуњанима ускоро очекивао парусију није нипошто доказана. Већ у 1. Солуњанима 5:10 пише Павле о могућности да умре. Пошто Павле каже „ми“ у 1. Солуњанима 4:15, 17, не може се одбити могућност да се идентификовао са последњом генерацијом, а да при томе није хтео обавезно да каже да припада њој.“ У свом другом писму Тимотеју Павле је јасно показао да није очекивао да добије своју награду пре ’оног дана’ — дана Христове објаве у Краљевству, када ће ’судити живима и мртвима’ (2. Тимотеју 4:1, 8).
10. Како је прикладна хришћанска будност спасла живот јеврејским хришћанима у првом веку?
10 Док су чекали присутност Исуса Христа и долазак његовог Краљевства, требало је да хришћани остану будни. Хришћани у Јудеји били су, захваљујући својој прикладној хришћанској будности, у стању да препознају знак долазећег уништења Јерусалима, који је Исус најавио (Лука 21:20—24). Када је године 66. н. е. Цестиус Галус напао Јерусалим, искористили су будни хришћани његово изненадно, необјашњиво повлачење и побегли из града и са околних подручја Јудеје. Према раним црквеним историчарима Хегесипу, Еузебију, Епифанију, хришћани су побегли из Јудеје преко Јордана на једно место звано Пела. Будући да су били духовно сасвим будни, били су сачувани од смрти или ропства када су се 70. н. е. вратиле римске војске под генералом Титусом и уништиле Јерусалим. Колико су ти хришћани морали да буду срећни што су остали будни!
Хришћанско ишчекивање после 70. н. е.
11, 12. Који је став требало да имају хришћани после уништења Јерусалима 70. н. е. и како би им послужио као заштита?
11 Који став је био прикладан за хришћане после уништења Јерусалима 70. н. е. и кроз све векове до времена краја, пошто је Исусова присутност била за очекивати тек „после дугог времена“? Да ли је требало да се охлади или, тако рећи, да се „стави на лед“ хришћанско ишчекивање? Не! Три писма апостола Јована и Откривење написани су после 70. н. е. У свом првом писму Јован упозорава на „антихриста“ и каже хришћанима да остају у заједници са Христом док чекају на његову „присутност“ и објаву (1. Јованова 2:18, 28; 3:2). У сва три писма Јован упозорава на отпаднике. Књига Откривење оријентисана је, од почетка па до краја, на долазак Христов у слави његовог Краљевства, те у претпоследњој реченици те књиге читамо: „Амин. Доћи, Господе Исусе“ (Откривење 22:20, НС).
12 Хришћани су морали да буду свесни парусије. Значи, морали су да живе из дана у дан у очекивању Христове „присутности“. Професор црквене историје Ернст Бенц пише: „За верне особе праве цркве биле су ’последње ствари’ прве, с обзиром на њихову хитност. Централни садржај њихове вере и наде било је Божје краљевство.“ Па и ако Краљевство није требало да дође за време њиховог живота, ипак би тај исправан став очекивања заштитио хришћане од духовне поспаности и препуштања сотонином свету (1. Јованова 2:15—17).
13, 14. Које су две крајности биле заступљене код хришћана у другом.и трећем веку?
13 Признајемо: када је наступио отпад, после смрти апостола развиле су се погрешне представе о близини доласка Христовог у Краљевство. Ц. Ј. Каду (Cadoux) писао је у свом делу The Early Church and the World (Рана црква и свет): „Као Иренеј (2. век н. е.) тако и Хиполит (крај 2. и почетак 3. века н. е.) мислили су да је могуће с прилично великом тачношћу да се израчуна када ће доћи крај.“ Неки су веровали, на основу погрешне хронологије, да је скоро већ прошло 6.000 година људске историје и да је близу почетак седмог миленијума. Били су, наравно, у заблуди. Но, бар су се трудили да остану духовно будни.
14 Супротно томе, већина отпалих хришћана изгубила је сваки смисао за хитност и очекивање Краљевства. У Теолошком речнику Новог завета објашњава се: „Потпавши под утицај метафизике (филозофија) Платонове и етике Стое, хришћански апологети (црквени оци у 2. и с почетка 3. века) употребљавају врло ретко појам Божје царство. Уколико уопште заступају есхатологију, њом доминира мисао о савршености појединог хришћанина. ... Грчки појмови о бесмртности, (вечном) животу, спознаји, важнији су од библијског појма (Божјег краљевства) ... И код Оригена (о. 185—254 н. е.) је слично ... до крајности је смањена библијска порука о Божјем царству.“
15. Који су став према науци о „последњим стварима“ развиле утврђене цркве док се ширио отпад?
15 То је, углавном, било схватање које је преовладавало током векова у такозваним црквама хришћанства. Енсајклопијдиа Бритеник обелодањује: „Од времена римског цара Константина (умро 337), политичко признање хришћанства разумело се као остварена нада у Христово краљевство. Есхатологија — која се односила на будућност — наставила је да постоји у угњетаваним подземним сектама. ... У периоду реформације у 16. веку јеретичке групе ... оптужиле су римску цркву за издају првобитног есхатолошког непосредног очекивања.“
Срећни су они које господар нађе где бдију
16. Које су се групе појавиле у 19. веку и шта су неке од њих веровале?
16 Пошто „утврђене хришћанске цркве“ више не гледају на Христову присутност и његово примање краљевске силе, било је то препуштено онима које су те цркве означиле „јеретичким групама“. У 19. веку појавило се више таквих група у земљама где су Библија и помоћна средства за студирање Библије била приступачна обичном народу. Велике цркве којима је постала безначајна било каква наука о „последњим стварима“ презриво су називале такве „адвентистима“ или „миленаристима“ пошто су ови очекивали „други адвент“ Христов и веровали да ће Христ ускоро почети да влада хиљаду година. Многе од тих група очекивале су да ће се Христ вратити на Земљу да би успоставио своје хиљадугодишње краљевство. Неке су израчунале да ће Христов други адвент бити 1835. (ирвингинисти у Енглеској), 1836. (присталице Бенгела у Немачкој), 1843. (присталице Милера у Сједињеним Државама) или 1889. (једна група менонита у Русији).
17, 18. Како су реаговале утврђене цркве хришћанства, али на шта ће Исус да гледа, како је рекао, при свом доласку?
17 Наравно, „утврђене хришћанске цркве“ клицале су када се испоставило да су та предсказивања била погрешна. Није тешко замислити да се такве грешке нису поткрале католичкој, ортодоксној или великим протестантским црквама. За њих је била „безначајна“ наука о „последњим стварима“. Одавно су већ престале да ’бдију’ (Марко 13:37).
18 Да, Исус је рекао својим ученицима: „Срећни су они робови које господар, кад дође, нађе где бдију! ... Ко је, дакле, тај верни и разборити управитељ кога ће господар поставити над својом служинчади да им у право време даје храну на оброке? Срећан је онај роб кога његов господар, када дође, нађе да ради тако“ (Лука 12:37—43, НС).
19, 20. а) Која је група настала у 1870—им годинама и зашто се одвојила од осталих група? б) Који је часопис постао званични орган те групе и у коме погледу је помагао све већем броју хришћана?
19 Међу такозваним „јеретичким групама“ које су у последњој трећини 19. века гледале на знаке Христовог поновног доласка, налазила се једна група за студирање Библије у Питсбургу, коју је предводио Чарл Расел. Расел је писао: „Године између 1870. и 1875. биле су време сталног раста у милости, познању и љубави према Богу и његовој Речи. ... Но, тада смо само стекли општи обрис божанског плана и оставили многе дуго неговане заблуде... Много смо били ожалошћени због заблуде адвентиста који су чекали Исуса у телу.“
20 Расел и они који су се са њим удружили схватили су брзо да ће Христова присутност бити невидљива. Одвојили су се од осталих група и почели 1879. да објављују духовну храну у часопису Сионска кула стражара и гласник Христове присутности. Од саме прве године изласка тог часописа указивало се, на основу библијског рачунања времена, на 1914. као веома значајну годину у библијској хронологији. Дакле, када је 1914. године почела Христова невидљива присутност, ти хришћани су били у срећном положају да их је Христ нашао будне. Тај часопис, сада познат као Кула стражара објављује Јеховино царство, помаже више од сто година све већем броју хришћана да следе позив: „Стално пазите, бдијте“ (Марко 13:33). Како се то до сада чинило размотрићемо у следећем чланку.
[Фуснота]
Детаљно објашњење тог пророчанства о времену налази се у књизи ,,Да дође царство твоје“, стр. 58—66.
Неколико питања за понављање
◻ Шта доказује да су неки Јевреји у првом веку очекивали Месију?
◻ Како је будност помогла хришћанима у Јудеји?
◻ Како се одразио отпад на хришћанско ишчекивање?
◻ На каквог ће роба погледати Христ док се приближава време краја?
◻ Која је група хришћана испунила те услове и уз помоћ ког часописа?