Жетва назовихришћанства у Африци

САН Шарла Лавижрија о преобраћењу Алжира у ’хришћанску нацију‘ показао се управо тиме — сном. Данас су 99 посто становника Алжира муслимани, а назовихришћанство губи тло у великим деловима Северне Африке. Али, шта је са преосталим делом континента?

„Хришћанство је“, тврди др Ј. Х. Кејн (J. H. Kane) у делу A Concise History of the Christian World Mission, „начинило више обраћеника у Црној Африци него у целом преосталом делу Трећег света.“ Међутим, да ли су ти обраћеници заиста хришћани? „Једна велика опасност у афричкој цркви“, признаје др Кејн, „је христопаганизам.“ Исто тако, његов израз ’афричка црква‘ је погрешан назив. Постоји дословно хиљаде афричких цркава, свака са властитим начином богослужја. Зашто?

Сејање семена̂ нејединства

Семе нејединства посејано је чак и пре него што су мисионари запловили према Африци. Лондонско мисионарско друштво је сакупило чланове из различитих цркава, па је међу мисионарима на њиховом путовању на своје задатке дошло до жестоких доктринарних препирки. Сукоб се сигурно погоршао након што су се населили у својим мисијским местима.

„Мисионари су се“, пише професор Роберт Ротберг (Robert Rotberg) у својој књизи Christian Missionaries and the Creation of Northern Rhodesia 1880-1924, „жестоко борили један с другим и са својим прекоморским управитељима, обично на штету својих еванђелизаторских циљева... Изгледало је да мисионари посвећују једнако времена и енергије стављању на папир тих свађа и настојању да постигну обраћења.“

Понекад су свађе мисионара водиле до формирања супарничких мисија. Католичке и протестанске мисије жестоко су се такмичиле за обраћенике. То исто помањкање јединства морало је да се одрази на њихове обраћенике. С временом су милиони африканаца напустили мисијске цркве и формирали своје властите цркве.

„Афричке Независне цркве“, пише мисионарски историчар др Кејн, „могу се наћи по целој Африци... У том покрету постоји укупно око седам хиљада одвојених група.“ Такмичење међу мисионарима са супротним веровањима није био једини разлог томе. У својој књизи The Missionaries, Џефри Морхаус (Geoffrey Moorhouse) објашњава да је још један разлог „црне реформације“ била „мржња према белој надмоћности“.

Хришћани или европски расисти?

„Мисионари су“, признаје др Кејн, „имали комплекс више вредности.“ Они су „веровали да хришћанска религија мора бити пропраћена европском културом и европским управљањем“, каже Адриан Хејстингз (Adrian Hastings) у својој књизи African Christianity.

Француз Шарл Лавижри био је један мисионарски вођа који је имао то гледиште. Још један је био Џон Филип (John Philip), управитељ мисија Лондонског мисионарског друштва у јужној Африци. „Наши мисионари“, хвалио се он 1828, „шире британске интересе, британски утицај и британско царство. Где год мисионар почне да тражи обраћенике међу нецивилизованим племеном, нестају предрасуде племена према колонијалној власти; њихова зависност од колоније расте стварањем вештачких потреба;... изненада ниче индустрија, трговина и пољопривреда; и сваки искрени обраћеник међу њима... постаје савезник и пријатељ колонијалне власти.“

Треба ли се чудити што су европске владавине такве мисионаре сматрале корисним заступницима за колонијално ширење? Што се мисионара тиче, они су поздрављали колонијално освајање Африке. Као што су објавили на Светској мисионарској конференцији 1910. у Единбургу: „Било би... немогуће увек повући линију која дели циљ мисионара и циљ Владе.“

Владали су као краљеви у Африци

Да учврсте своју власт, неки мисионари су се ослањали на колонијалну војну силу. Британски ратни бродови су понекад разарали обалне градове зато што су сељаци одбијали да прихвате мисионарску власт. Године 1898, Денис Кемп (Dennis Kemp), методистички мисионар у Западној Африци, изразио је своје „чврсто уверење да Бог за остварење Своје намере данас користи Британску војску и Морнарицу“.

Након што су се настанили, мисионари су понекад преузели световну власт поглавица племена. „Лондонски мисионари“, пише професор Ротберг, „често су користили силу да одрже своје теократске законе. Омиљено средство којим су обзнањивали своје неслагање био је сикоти, дуг бич начињен од обрађене коже воденог коња. Њиме су африканци без оклевања бичевани под готово сваким изговором.“ „Један афрички обраћеник“, запажа Дејвид Лам (David Lamb) у својој књизи The Afrikans, „сећа се англиканског мисионара у Уганди познатог као Бвана Ботри који је током службе често силазио са своје проповедаонице да избатина Африканце који су каснили.“

Запањен таквим поступцима, мисионар Џејмс Мекај (James Mackay) је уложио жалбу код управитеља̂ Лондонског мисионарског друштва. „Уместо да нас виде као белце који им доносе добре вести Божје љубави“, упозорио је он, „познати смо и људи нас се боје.“

Светски ратови

„Век и више“, наводи књига The Missionaries, „[Африканцима] се упорно и горљиво говорило да су борба и сви дивљи инстинкти које она ослобађа били и бесплодни и зли. Затим је, 1914, провалио први светски рат између такозваних хришћанских нација Европе.“

„Мисионари скоро сваке националности увучени су у Велики рат“, објашњава Морхаус. На своју срамоту, мисионари су подстицали афричке обраћенике да пристану уз неку страну. Неки мисионари су чак водили афричке трупе у битку. Професор Стефан Нил (Stephen Neill) је у свом делу History of Christian Missions добро описао учинак тог рата: „Европске нације, са својим гласним посезањима за монополом над хришћанством и цивилизацијом, слепо су и сметено јурнуле у грађански рат који их је економски осиромашио и који им није оставио ни најмању меру крепости.“ „Други светски рат“, наставља Нил, „само је докончао оно што је први већ постигао. Моралне претензије Запада показале су се као превара; ’хришћанство‘ је разоткривено као ништа друго него мит. Више се није могло говорити о ’хришћанском Западу‘.“

Разумљиво, црна реформација се убрзала након првог светског рата. Али, шта је са Африканцима који су остали уз цркве назовихришћанства? Да ли су они након тога поучени истини из Библије?

Афричка веровања у вези предака

Мисионари назовихришћанства осуђивали су афричке религиозне поступке, као што је обраћање врачевима да се умире њихови покојни преци. У исто време, мисионари су истрајали на томе да сви људи поседују бесмртну душу. Унапређивали су и обожавање Марије и „светаца“. Та учења су потврдила афричко веровање да су њихови умрли преци живи. Исто тако, обожавањем религиозних ликова, као што је крст, мисионари су одобрили афричку употребу амајлија као средстава заштите од злих духова.

Професор Ц. Г. Баита (C. G. Baëta) у својој књизи Christianity in Tropical Africa објашњава: „Може се догодити да неки Африканац у Цркви одушевљено пева: ’Бог ми је једино уточиште‘, док у исто време негде на себи носи амајлију, или може из Цркве отићи директно свом врачу, без осећања да издаје иједно начело.“ (Упореди Деутероном 18:10-12 и 1. Јованова 5:21.)

Многи мисионари су говорили Африканцима да се њихови пагански праочеви муче у ватреном паклу и да ће и њих снаћи иста судбина ако одбију да прихвате мисионарска учења. Али, доктрина о вечном мучењу супротна је јасним изјавама у самој Библији коју су мисионари уз велике напоре преводили на афричке језике (Постање 3:19; Јеремија 19:5; Римљанима 6:23).

У ствари, Библија изјављује да грешна људска душа умире и да „мртви ништа не знају“ (Проповедник 9:5, 10; Езекјел 18:4). Што се тиче Африканаца који нису имали прилику да чују библијску истину, они имају изглед да буду укључени у долазеће ’ускрсење праведника и неправедника‘ (Дела апостола 24:15). Ти ускрснули биће поучавани о Божјој припреми за спасење. Затим ће, ако се с цењењем одазову на Божју љубав, бити награђени вечним животом на рајској Земљи (Псалам 37:29; Лука 23:43; Јован 3:16).

Уместо поучавања тим дивним библијским истинама, назовихришћанство је заводило Африканце лажним учењима и религиозним лицемерством. Заиста, улога коју су мисионари назовихришћанства играли у колонијалном освајању Африке не налази подршку у Библији. Насупрот томе, Исус је рекао да његово Краљевство „није део овог света“ и да његови прави следбеници такође неће бити „део света“ (Јован 15:19; 18:36, New World Translation). Рани хришћани су били посланици Исуса Христа, а не световних владавина (2. Коринћанима 5:20).

Дакле, афричка жетва назовихришћанства у целини је несрећна, обележена запањујућим нејединством, неповерењем и ’христопаганизмом‘. Насиље које је означило многе „хришћанске“ делове Африке сигурно није у складу с учењима ’Кнеза Мира‘ (Исаија 9:6, NW). Плод рада назовихришћанства у Африци стоји у директној супротности са Исусовим речима о својим правим следбеницима. У молитви свом небеском Оцу, Исус је молио да „једно буду, да свет верује да си ме ти послао“ (Јован 17:20, 23; 1. Коринћанима 1:10).

Значи ли то да је сав мисионарски рад у Африци био узалудан? Никако. Одличан плод правог хришћанског мисионарског дела у Африци и широм света биће даље размотрен у чланцима који започињу на страни 10.

[Слика на 6. страни]

Мисионарске вође прошлог века, као што је Џон Филип, веровали су да су европска цивилизација и хришћанство једно те исто

[Извор]

Cape Archives M450

[Слика на 7. страни]

Мисионари назовихришћанства су подупирали афричка веровања у вези предака ширећи небиблијска учења, као што је бесмртност душе

[Извор]

Љубазношћу Africana Museuma, Јоханесбург