Зашто траже опрост?

ЗАМИСАО да цркве треба да се покају за своје грешке и да изврше реформу, није нова. Религијски речник, Religioni e miti (Религије и митови), каже да је током средњег века наводни интегритет ране цркве фасцинирао људе и навео многе да захтевају реформу.

Године 1523, након што је Мартин Лутер раскинуо с Римом, папа Адријан VI покушавао је да залечи раскол, тиме што је Народној скупштини у Нирнбергу послао ову поруку: „Врло добро знамо да су се ствари које заслужују гнушање многе године сакупљале око Свете столице... Употребићемо сву марљивост да пре свега прво реформишемо Римску курију, откуда, можда, сва ова зла и вуку своје порекло.“ То признање, међутим, није успело у попуњавању раскола нити у смањивању корупције у папској курији.

У скорије време, цркве се критикују због свог ћутања у погледу холокауста. Такође су оптужене за то што нису одвраћале своје чланове од ангажовања у ратовима. Године 1941, док је Други светски рат беснео, један свештеник по имену Примо Мацолари је упитао: „Зашто на слом католичанства Рим није снажно реаговао, као што је имао обичај да то чини, и још увек има, у случају мање опасних доктрина?“ Доктрине мање опасне од чега? Свештеник је причао о ратнохушачком национализму који је у то време растрзао цивилизацију.

Међутим, чињеница је да је, све донедавно, признање кривице од стране религија више био изузетак него правило. Године 1832, одговарајући некима који су подстицали Католичку цркву да изврши ’свој препород‘, Гргур XVI је рекао: „Очигледно је апсурдно и штетно предлагати одређени ’опоравак и препород‘ ради сигурности и развоја [цркве], као да би се могло сматрати да је подложна мањкавости.“ Шта је с мањкавостима које су и сувише упадљиве да би се могле порицати? Прихваћене су различите стратегије да би се изнашао изговор за њих. Примера ради, неки теолози тврде да је црква и света и грешна. За институцију као такву каже се да је света — Бог је чува од грешења. Па ипак, њени чланови су грешни. Стога, када се зверства почине у име цркве, институцију као такву не треба сматрати одговорном, али треба појединце у оквиру цркве. Да ли то звучи логично? Римокатоличком теологу Хансу Кингу није звучало тако те је записао: „Не постоји идеална црква која лебди изнад људског друштва.“ Објаснио је: „Црква која нема греха за исповедање и не постоји.“

Екуменизам и морални положај

Можда се питаш који су развоји догађаја довели до тога да цркве сада траже опрост. Као прво, протестанти и православци су признали одговорност за „прошла цепкања“ међу различитим деноминацијама. То су учинили на екуменској конференцији „Вера и поредак“, која је 1927. одржана у Лозани у Швајцарској. Римокатоличка црква је на крају пошла њиховим стопама. Нарочито су од Ватикана II,a високи прелати, укључујући и папе, са све већом редовношћу тражили опрост за поделе унутар хришћанског света. С којом намером? Изгледа да желе већу уједињеност у хришћанском свету. Католички историчар Николино Сарале, навео је да у „пројекту ’меа кулпи‘“, од Јована Павла II, „постоји стратегија, а она је екуменизам“.

Међутим, није у питању само екуменизам. Данас је историја хришћанског света, која је далеко од узорне, нашироко позната. „Католик не може тек тако игнорисати сву ову историју“, каже теолог Ханс Урс фон Балтазар. „Сама црква којој папа припада учинила је или дозволила да се учине ствари које се у данашње време никако не могу оправдати.“ Стога је папа одредио једну комисију да „баци светло на мрачне странице цркве те да се тако... може тражити опрост“. Према томе, други разлог за спремност цркве да се упусти у самокритику, изгледа да је жеља да поврати свој морални положај.

На сличан начин, историчар Алберто Мелони, када је коментарисао о молби цркве за опрост, пише: „У стварности, оно што се понекад тражи јесте одушак од оптужби за одговорност.“ Да, Католичка црква изгледа да покушава да одгурне терет својих греха из прошлости да би задобила веродостојност на суду јавног мњења. У свој искрености, ипак, мора се рећи да изгледа да је више забринута за успостављање мира са светом него с Богом.

Овакво поступање нас подсећа на Саула, првог израелског краља (1. Самуилова 15:1-12). Он је направио страшну грешку, и када је то разоткривено, прво је покушао да се оправда Самуилу, верном Божјем пророку — налазећи изговор за своју грешку (1. Самуилова 15:13-21). Краљ је на крају морао Самуилу признати: „Згрешио сам, јер сам преступио заповест Господњу“ (1. Самуилова 15:24, 25). Да, признао је своју кривицу. Али његове следеће речи упућене Самуилу, обелоданиле су шта му је првенствено било на уму: „Згрешио сам! Али те сада молим, подај ми част пред старешинама народа мога и пред Израиљем“ (1. Самуилова 15:30). Саул је очигледно више био забринут за свој углед у Израелу него да се помири с Богом. Овај став није Саула довео до Божјег опроштаја. Мислиш ли да ће овоме сличан став довести цркве до Божјег опроштаја?

Не слажу се сви

Не слажу се сви да цркве треба јавно да траже опрост. Примера ради, многи римокатолици осећају се нелагодно када њихов папа тражи опрост због ропства или када гледа да поврати добар глас „јеретика“ као што су Хус и Калвин. Према ватиканским изворима, документ послан кардиналима који је предлагао „преиспитивање савести“ над историјом католицизма у протеклом миленијуму, критиковали су кардинали који су присуствовали конзисторији одржаној у јуну 1994. Када је папа и поред тога желео да укључи суштину свог предлога у једну енциклику, италијански кардинал Ђакомо Бифи је објавио пасторалну примедбу у којој је тврдио: „Црква нема греха.“ Па ипак је признао: „Тражити опрост за црквене грешке у прошлим вековима... може послужити да нас прикаже мање одбојнима.“

„Исповедање греха је једна од најконтроверзнијих тема у Католичкој цркви“, рекао је ватикански коментатор Луиђи Акатоли. „Ако папа призна грешке мисионара, постоје и мисионари који ће добронамерно томе замерити.“ Надаље, један римокатолички новинар је написао: „Ако папа стварно има овакву страхобну идеју о историји цркве, тешко је разумети како он сада може исту истијатну Цркву представити као паладина ’људских права‘, ’мајку и учитељицу‘ која једина може водити људски род према једном истински светлом трећем миленијуму.“

Библија упозорава на привидно покајање које је мотивисано ничим другим до неприликом или зато што је неко ухваћен на делу. Таква врста покајања код онога ко се каје ретко води до промене на дуге стазе. (Упореди с 2. Коринћанима 7:8-11.) Покајање које у Божјим очима вреди пропраћено је ’плодовима покајања‘ — то јест, доказом који показује искреност покајања (Лука 3:8).

Библија каже да особа која се покаје и исповеди мора да се остави лоших поступака, да их престане чинити (Пословице 28:13). Је ли се то догодило? Па, након свих исповести о погрешкама Римокатоличке цркве и других цркава, шта се десило у недавним грађанским сукобима у централној Африци и источној Европи, где је био умешан велики део „хришћанског“ становништва? Да ли су цркве деловале као снага мира? Да ли су њихове вође уједињено проговориле против зверстава која су чинили њихови чланови? Не. Неке религиозне слуге су чак имале удела у том покољу!

Божанска осуда

Када је говорио о папиним понављаним меа кулпама, кардинал Бифи је иронично упитао: „Зар нам не би било боље да за грехове у прошлости, сачекамо свеопште суђење?“ Уосталом, суђење целом човечанству је неминовно. Јехова Бог добро зна за мрачне странице историје религије. Врло скоро, он ће кривце позвати да положе рачун (Откривење 18:4-8). У међувремену, да ли је могуће пронаћи облик обожавања који није упрљан кривицом за крв, убилачком нетолеранцијом и другим злоделима за која се цркве хришћанског света извињавају? Да.

Како то можемо учинити? Примењујући правило које је Исус Христ навео: „По плодовима њиховим познаћете их.“ Историјски запис, за који би неке религије волеле да се заборави, помаже нам да идентификујемо не само оне које је Исус назвао ’лажни пророци‘ већ и оне који дају „добре плодове“ (Матеј 7:15-20). Ко су ти? Позивамо те да то сам испиташ тако што ћеш проучавати Библију с Јеховиним сведоцима. Осмотри ко данас својски настоји да следи Божју Реч пре него да тражи да сачува утицајан положај у свету (Дела апостолска 17:11).

[Фусноте]

[Слика на 5. страни]

Цркве се извињавају за зверства попут ових

[Извор]

The Complete Encyclopedia of Illustration/J. G. Heck