Како Бог гледа на обожавање у хришћанском свету?

„НЕЋЕ сваки који ми говори: Господе! Господе! ући у краљевство небеско“, рекао је Исус Христ, „него само онај који испуњује вољу Оца мога који је на небесима. Многи ће ми рећи у онај дан: Господе! Господе! нисмо ли ми... твојим именом чудеса многа чинили? Тада ћу ја њима отворено рећи: Никада вас нисам знао, идите од мене ви који неправду чините“ (Матеј 7:21-23).

Преко своје свете Речи, Библије, Бог је разјаснио шта је његова воља. Да ли цркве хришћанског света врше Божју вољу? Или су оне те, како их је Исус назвао, ’које неправду чине‘?

Крвопролиће

У ноћи пре смрти свог Учитеља, Петар је скоро започео један оружани конфликт с групом војника послатих да ухапсе Исуса (Јован 18:3, 10). Али Исус је смирио ситуацију и упозорио Петра: „Сви који се за мач маше, од мача ће погинути“ (Матеј 26:52). Ово јасно упозорење поновљено је у Откривењу 13:10. Да ли су се цркве хришћанског света држале тога? Или деле одговорност за текуће ратове у различитим деловима планете?

Током Другог светског рата стотине хиљада Срба и Хрвата било је убијено у име религије. „У Хрватској“, извештава The New Encyclopædia Britannica, „домаћи фашистички режим започео је политику ’расног чишћења‘ која је ишла чак и даље од нацистичких поступака... Било је објављено да ће трећина српског становништва бити депортована, трећина преобраћена на римокатолицизам, а трећина ликвидирана... Делимична сарадња католичког свештенства у овим поступцима након рата озбиљно је компромитовала односе црква-држава.“ Небројено много људи било је присиљено да се преобрати на католицизам или да умре; хиљадама других чак није ни пружен избор. Цела села — мушкарци, жене и деца — била су силом отерана у своје православне цркве и побијена. А шта је с противничком комунистичком војском? Да ли је и она имала религиозну подршку?

„Неки свештеници су учествовали у рату на страни револуционарних снага“, извештава књига Историја Југославије. „У партизанску војску су чак били укључени свештеници и из српске православне цркве и из римокатоличке“, наводи књига Yugoslavia and the New Communism. Религиозне несугласице и даље распирују пламен рата на Балкану.

А шта је с Руандом? Генерални секретар Католичког института за међународне односе, Ијан Линден, признао је следеће у журналу The Month: „Истраживања од стране Афричких права у Лондону пружају пример или два о томе како су вође локалне католичке, англиканске и баптистичке цркве биле уплетене омашком или по задатку у убиства од стране народне војске... Нема апсолутно никакве сумње да је значајан број истакнутих хришћана у парохијама био умешан у убијања.“ Нажалост, борбе између такозваних хришћана и даље муче централну Африку.

Блуд и прељуба

Према Божјој Речи, постоји само једно часно место за секс, а оно је унутар брачне везе. „Женидбу да држе сви у части“, наводи Библија, „и брачна постеља да буде чиста, јер ће Бог судити блудницама и прељубочинцима“ (Јеврејима 13:4). Да ли црквене вође подржавају ово Божје учење?

Године 1989. Англиканска црква у Аустралији издала је један званични документ о сексуалности који сугерише да секс пре брака није погрешан ако је пар потпуно одан један другом. У скорије време, вођа Англиканске цркве у Шкотској је изјавио: „Црква не треба да осуђује афере као грешне и погрешне. Црква мора прихватити да је прељуба узрокована нашом генетиком.“

У јужној Африци бројни свештеници су отворено говорили у прилог хомосексуалности. На пример, године 1990. јужноафрички часопис You цитирао је једног уваженог англиканског свештеника како каже: „Писмо не обавезује заувек... Верујем да ће бити промена у ставу и политици цркве према хомосексуалцима.“ (Контрастирај с Римљанима 1:26, 27.)

Према књизи 1994 Britannica Book of the Year, сексуалност је постала једно од главних спорних питања у америчким црквама, нарочито такве ствари као што су „заређење у службу оних који су се изјаснили као хомосексуалци и лезбијке, религиозно разумевање права хомосексуалаца, благосиљање ’брака између хомосексуалаца‘ и озакоњење или осуда начина живота повезаног са хомосексуалношћу“. Већина главних црквених деноминација толерише свештенике који се боре за већу сексуалну слободу. Према књизи 1995 Britannica Book of the Year, 55 епископалних бискупа потписало је једну декларацију којом се „потврђује прихватљивост заређења и рада хомосексуалаца“.

Неки свештеници говоре у прилог хомосексуалности, тврдећи да Исус никада није говорио против тога. Али да ли је заиста тако? Исус Христ је објавио да је Божја Реч истина (Јован 17:17). То значи да је подржавао Божје гледиште о хомосексуалности као што је описано у Левитској 18:22, а које гласи: „С мушкарцем не лези као са женом. Гадост је.“ Осим тога, Исус је блуд и прељубу уврстио међу „зла [која] изнутра излазе и погане човека“ (Марко 7:21-23). Грчка реч за блуд је шири појам од речи за прељубу. Она описује све облике сексуалних односа ван законитог брака, укључујући и хомосексуалност (Јуда 7). Исус Христ је такође упозорио своје следбенике да не толеришу било ког наводног хришћанског учитеља који минимизира озбиљност блуда (Откривење 1:1; 2:14, 20).

Када се религиозне вође боре за заређење хомосексуалаца и лезбијки, какав то ефекат има на чланове њихових цркава, нарочито на младе људе? Зар то није подстицај на експериментисање са сексом ван брака? Насупрот томе, Божја Реч подстиче хришћане да ’беже од блуда‘ (1. Коринћанима 6:18). Ако суверник падне у такав грех, пружа му се помоћ пуна љубави, с циљем да особа поново стекне Божју наклоност (Јаков 5:16, 19, 20). Шта ако се та помоћ одбацује? Библија изјављује да ако се такве особе не покају, оне „неће наследити краљевства Божјега“ (1. Коринћанима 6:9, 10).

„Забрањују женити се“

Ради „преовладавања блуда“, Библија каже да је „боље женити се него упаљивати се“ (1. Коринћанима 7:2, 9, NW). Упркос овом мудром савету, од многих међу свештенством захтева се да остану у целибату, то јест, невенчани. „Завет о целибату се не крши“, објашњава Нино Ло Бело у својој књизи The Vatican Papers, „ако се свештеник, монах или монахиња упуштају у сексуалне односе... Опроштење за сексуалне односе може се добити тако што се поштено пријаве у исповедаоници, док насупрот томе Црква једноставно не би признала брак било ког свештеника.“ Да ли је ово учење донело добре или лоше плодове? (Матеј 7:15-19).

Без сумње, многи свештеници живе морално чистим животом, али велики број не живи тако. Према књизи 1992 Britannica Book of the Year, „извештава се да римокатоличка црква треба да исплати 300 милиона америчких долара за подмиривање случајева сексуалног злостављања од стране свештеника“. Касније, издање за 1994. је навело: „Смрт бројних свештеника због сиде обелоданила је присуство свештеника хомосексуалаца и опажања да се прекомеран број... хомосексуалаца увлачи у свештенство.“ Није чудо што Библија изјављује да ’забрањивати женити се‘ јесте ’наука ђаволска‘ (1. Тимотеју 4:1-3). „Према гледишту неких историчара“, пише Питер де Роуз у својој књизи Vicars of Christ, „[свештенички целибат] вероватно је нанео више штете моралу него било који други обичај на Западу, укључујући и проституцију... [Он] је чешће био него што није љага на имену хришћанства... Присилни целибат увек је водио до лицемерства у редовима свештенства... Свештеник може хиљаду пута згрешити али му канонски закон забрањује да се једном ожени.“

С обзиром на Божје гледиште о обожавању Вала, није тешко просудити како он мора да гледа на раздељене цркве хришћанског света. Последња библијска књига обједињује све облике кривог обожавања под именом „Вавилон велики, мати блудника и мрзости земаљских“. „Код ње се“, додаје Библија, „нађе крв пророка и светих и свију који су побијени на земљи“ (Откривење 17:5; 18:24).

Дакле, Бог подстиче све који желе да буду његови прави обожаваоци: „Идите из ње, народе мој, да се не помешате у грехе њезине и да вам не науде зла њезина... Зато ће у један дан доћи зла њезина: смрт и жалост и глад, и сажећи ће се огњем. Јер је силан Господ, Бог који јој суди“ (Откривење 18:4, 8).

Сада се намеће питање: након што је изашла из криве религије, куда особа треба да иде? Какав облик обожавања је прихватљив за Бога?

[Оквир/Слика на 5. страни]

Идолопоклонство

Обожавање Вала обухватало је употребу идола. Израелци су покушали да споје обожавање Јехове са обожавањем Вала. Чак су и унели идоле у Јеховин храм. Божје гледиште о обожавању идола било је разјашњено када је нанео уништење на Јерусалим и његов храм.

Многе цркве хришћанског света су пуне идола, било да су у облику крста, икона или кипова Марије. Штавише, многи који одлазе у цркву поучени су да се клањају ликовима, да клече и да се крсте пред њима. Насупрот томе, правим хришћанима се заповеда да ’беже од идолопоклонства‘ (1. Коринћанима 10:14). Они не покушавају да обожавају Бога уз помоћ материјалних ствари (Јован 4:24).

[Извор]

Музеј Лувр, Париз

[Оквир на 7. страни]

„Црквени вођа треба да буде без мане“

Овај израз је из Тита 1:7, према Today’s English Version. King James Version гласи: „Бискуп мора бити беспрекоран.“ Реч „бискуп“ потиче од грчке речи која значи „надгледник“. Стога мушкарци који су наименовани да преузимају вођство у правој хришћанској скупштини морају удовољавати темељним библијским мерилима. Ако не удовољавају, морају бити уклоњени са свог положаја надгледања јер више нису ’углед стаду‘ (1. Петрова 5:2, 3). Колико озбиљно цркве хришћанског света схватају овај захтев?

У својој књизи I Care About Your Marriage, др Еверет Вортингтон указује на једну анкету спроведену међу 100 пастора у држави Вирџинија, у САД. Више од 40 процената је признало да су се уплели у неки облик страшћу изазваног понашања с неким ко није њихов брачни партнер. Велики број њих је починио прељубу.

„Током протекле деценије“, примећује Christianity Today, „црква је увек изнова била пољуљана откривењима о неморалном понашању неких од њених најуваженијих вођа.“ Чланак „Зашто прељубнички пастори не треба да буду враћени“ оспорио је уобичајену праксу у хришћанском свету да се црквене вође брзо враћају на своје некадашње положаје након што су били „осуђени за сексуални грех“.