Како је то било могуће?
Један од највећих парадокса у историји је тај да су неки од највећих злочина против човечанства — равни онима у концентрационим логорима 20. века — почињени од стране доминиканских и фрањевачких калуђера који припадају проповедничком реду за који се тврди да је посвећен проповедању Христове поруке љубави.
Тешко је разумети како је црква која се саглашава с надахнутом изјавом, „А и сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени“, могла сама постати прогонитељ (2. Тимотеју 3:12). Како је то било могуће?
Као прво, то је омогућило католичко учење. Како то? О томе сажето говори позната изјава католичког „светог“ Аугустина: „Салус екстра еклезиам нон ест“ (Нема спасења ван цркве). Једна недавно изашла књига под насловом Историја хришћанства од Пола Џонсона говори за Аугустина следеће: „Он не само да је прихватио прогонство, него је постао и теоретичар прогонства; и на његовим су одбранама касније почивале све одбране инквизиције“.
У 13. веку је „свети“ Тома Аквински, зван Анђеоски доктор, заступао смртну казну за јерес. Католичка енциклопедија то објашњава на следећи начин: „Теолози и правници су свој став темељили донекле на сличности између јереси и велеиздаје. Према томе, нема сумње да је црква присвајала право да користи физичку присилу против привидних отпадника.“
„Право“ цркве да мучи и спаљује јеретике била је заправо ужасна последица небиблијских наука о паклу и чистилишту. Црква је мучила у име Бога на кога је хулила приказавши га мучитељем (Упореди Јеремија 7:31; Римљанима 6:23).
Други разлог због ког је инквизиција била могућа је била дубока уплетеност цркве у политику. Средњевековна Европа била је заправо тоталитарно друштво у ком су црква и држава, мада су се често такмичиле међусобно, ујединиле своје снаге против свакога који се усудио да критикује свештеника или кнеза. Из тог прељубничког односа рођена је инквизиција. У француској Енциклопедији Универзалис читамо: „Инквизиција никад не би могла провести свој задатак без сарадње грађанских власти које су је опскрбљивале средствима и извршавале казне“.
Тиме се не жели рећи да су протестанти без кривице. Неискривљени историјски записи показују да су они повремено били исто тако нетолерантни као и католици. И они су починили ужасна дела у име Христа, чак спаљивали отпаднике на ломачи, често уз помоћ световних власти. Код протестаната су таква дела била могућа из истих разлога: и протестанти су део религиозног система који у своју теологију укључује небиблијску науку о Богу који мучи вечном ватром, а осим тога је вековима одржавала нечисти духовни однос са светским властима.
Данашње наслеђе
Да ли би могло поново да дође до инквизиције? Нема сумње да се то у данашњем световно оријентисаном друштву не би могло десити. Међутим, Њу Енкциклопедиа Британика даје следећи занимљив коментар: „Наслеђе хришћанске нетолерантности и метода које је она развила (нпр. инквизиција, или испирање мозга) делује у нетолерантности идеологије и метода данашњих политичких револуција“.
Да, „наслеђе (отпадничке) хришћанске нетолерантности и метода које је она развила“ може се видети у данашњој световној нетолерантности. У неким земљама су политичке снаге већ користиле методе сличне инквизицији против представника Католичке цркве. То је само предукус онога што треба да дође.
Библија показује да ће се „краљеви Земље“, односно светски владари, с којима су такве светске религије починиле духовни „блуд“, окренути цротив читавог светског царства криве религије, симболизованог „блудницом“, „Вавилоном Великим“ (Откривење 17:1—6). Додијаће им њено мешање у њихове политичке послове. Бог ће искористити такве антирелигиозне политичке елементе и преко њих осудити овај неправедни религиозни систем. Они ће јој „свући одећу и разголитити је; затим ће јој појести месо и остатке спалити ватром“ (Откривење 17:12,16—18, Јерусалимска Библија). На тај начин ће бити освећена крв коју је та блудница пролила путем верских ратова, крсташких похода и инквизиције (Откривење 18:24; 19:2).
Потребно је, дакле, да сви искрени католици и протестанти који се стиде и даље бити део религиозног система који је пролио толико много невине крви, обрате пажњу Божјем позиву: ,,’Изиђите из ње, народе мој’, да се не помијешате у гријехе њезине и да вам не науде зла њезина!“ (Откривење 18:4).
[Истакнути текст на 19. страни]
„Право“ цркве да мучи и спаљује јеретике била је заправо ужасна последица небиблијских наука о паклу и чистилишту.