„Ви ћете умрети!“

ИСПРИЧАЛА ЛИАН КАРЛИНСКИ

Моја потрага за најбоље доступним бескрвним лечењем у Шпанији

КАДА бисте могли да отпутујете у било које место на свету, где бисте отишли? Што се мене тиче, одговор је био једноставан. Предајем шпански у школи и заједно с мужем Џејом и сином Џоелом посећујем скупштину Јеховиних сведока на шпанском језику у Галаксу (Вирџинија, САД). Дакле, чезнула сам да отпутујем у Шпанију. Можете замислити колико сам била одушевљена када су се моји родитељи понудили да ме одведу тамо! Иако мој супруг и син нису могли да пођу са мном, мој сан је био на путу да се оствари када смо се родитељи и ја укрцали на директан лет до Мадрида. Након што смо стигли 21. априла, одлучили смо да одемо до Естеље, малог града у Навари, у северној Шпанији. Удобно сам се сместила на задњем седишту и брзо задремала.

Следеће чега се сећам је да лежим на неком пољу, док ми сунце бије у очи. Где сам то ја? Како сам доспела овде? Да ли сањам? Док су ми се та питања врзмала по глави, схватила сам ужасну стварност. Нешто није у реду и ово није сан. Мој леви рукав био је искидан на комадиће, и нисам могла да померим ни руке ни ноге. Касније сам сазнала да су наша кола ударила у заштитну ограду и да сам излетела из возила док се оно стропоштавало низ 20 метара стрм насип. На срећу, ни моји родитељи ни ја се не сећамо саме несреће.

Звала сам у помоћ, и један возач камиона је дотрчао до мене. Затим се спустио низ насип до кола, где су моји родитељи били заглављени. „Кажи хитној помоћи да пожури!“, викао је свом компањону. „Људи у колима су у лошем стању!“ Затим се вратио до места где сам лежала парализована, и с најбољим намерама покушао да ми исправи ногу. Вриснула сам од бола, схватајући по први пут колико сам озбиљно повређена.

Ускоро сам била на ургентном одељењу у локалној болници у Логроњу. Полиција је сусретљиво обавестила Јеховине сведоке на подручју где сам се налазила и рекла им је шта се догодило. Ускоро су многи из скупштина у Естељи и Логроњу били поред мене, заједно са Одбором за односе с болницама. Стварно, до самог краја мог тешког искушења у овој болници, драги сухришћани које никада пре нисам срела били су спремни и вољни да се брину око мене двадесет четири часа дневно. Они су такође с љубављу бринули за моје родитеље који су се довољно опоравили да око недељу дана након несреће изађу из болнице.

Око један сат ујутро у среду, доктори су дошли да ми оперишу сломљени кук. Рекла сам доктору да не желим да примим крв.a Нерадо је пристао да испоштује мој захтев, мада ми је рекао да ћу вероватно умрети. Преживела сам операцију, али ми је било чудно што ми ране нису очистили, нити су ми завоје касније променили.

До петка је моја крвна слика драстично пала на 4,7 и почела сам да губим снагу. Доктор се сложио да ми да замену — инјекцију еритропоетина, који заједно с гвожђем и додацима који јачају крв, стимулише стварање црвених крвних зрнца.b До тад су Џеј и Џоел већ стигли. Како је дивно било видети мужа и сина!

Отприлике око 1.30 ујутро, један доктор је рекао Џеју да је болница већ добила судски налог да ми да крв ако се моје стање погорша. Џеј му је рекао да је моја жеља да не примим крв ни под каквим околностима. „Онда ће умрети!“, одговорио је доктор.

Џеј је разговарао са Одбором за односе с болницама о томе да ме преместе у неку другу болницу — неку која би поштовала моје жеље. Међутим, чињеница је да ни у овој болници нису сви били непријатељски настројени. На пример, једна докторка ме је уверила да ће дати све од себе да се према мени поступа с поштовањем које заслужујем. Али, ускоро су други доктори вршили притисак на мене. „Да ли желиш да умреш и оставиш своју породицу?“, питали су. Уверавала сам их да ја желим најбоље доступно бескрвно лечење. Докторе то није покренуло да ми помогну. „Ви ћете умрети!“, грубо је одсекао један.

Одбор за односе с болницама пронашао је једну болницу у Барселони која је пристала да ме лечи без крви. Каква разлика између ове две болнице! У Барселони су ме две медицинске сестре нежно опрале и допринеле да се осећам удобно. Када су мењале моје завоје, једна сестра је видела да су били зелени и запрљани сасушеном крвљу. Рекла је да се стиди што су њени земљаци тако поступили са мном.

Ускоро је почело лечење које је у ствари требало да започне у болници у Логроњу. Резултати су били фрапантни. За неколико дана, моји витални органи били су изван опасности, а ниво хемоглобина се попео на 7,3. До дана када сам напустила болницу, попео се на 10,7. Када је требало да се даље оперишем у једној болници у Сједињеним Државама износио је 11,9.

Захвална сам за труд доктора и сестара који су били вољни да удовоље жељама својих пацијената, било да се с њима слажу или не. Када особље болнице поштује веровања пацијента, онда лечи комплетну особу — и тако пружа најбоље доступно лечење.

[Фусноте]

[Слика на 12. страни]

С мужем и сином

[Слика на 13. страни]

Два члана из Одбора за односе с болницама