Да ли смо болесни због загађене околине?

ДА ЛИ значи претходно описани Милијин случај, да сваки пут кад си ти раздражљив или потиштен или када имаш проблеме са здрављем да је загађена околина човека узрок за то? Ни у ком случају.

Необично створен механизам одбране нашег тела може штетне материје да учини нешкодљивима (Псалам 139:14). Али због наследних особина и наших навика у животу реагује свако од нас другачије. Гомилају се медицински докази, који показују, да код неких људи чак сасвим мале количине хемијских штетних материја могу здрављу да нашкоде.

Алергија због хемикалија

„Пошто сам у временском раздобљу од 30 година више од 20 000 пацијената лечио због разних алергијских реакција, верујем, да неће дуго трајати, кад буде хемијски проблем постао главни кривац, већ ако он то није и сада“, рекао је др Терон Рандолф из Чикага за „Пробуди се“! Оптерећење због околине и наших индустријских произведених животних намирница знатно расте. Алергија због хемикалија не јавља се одмах код свакога; она наступа већином код оних који су хемикалијама на било који начин, стално изложени“.

Али зар не би требало одбрамбени механизам тела да се супротстави овим штетним материјама? Др Алан С. Зевин, имунолог из Сан Франциска, је објаснио: „Хемијске штетне материје слабе одбрамбени механизам, јер оне, Т—ћелије служе као „кочнице“ за механизам одбране. Отуда доспева механизам одбране оболелог изван контроле и показује екстремне реакције. Он може да постане претерано осетљив и на скоро све синтетичке материје и да реагује на петрохемијске производе.“

У медицинским стручним часописима се извештава о особама, које чак осетљиво реагују на вештачки произведене животне намирнице, на паре које настају грејањем на уље и гас, зубне протезе, на текстил од синтетике и на читав низ других савремених производа. Тако могу емоционални и психички проблеми, као што их је имала Милија, да постану проузроковани реакцијом на материје у околини.

„Одлучујуће у овом проблему је лична склоност“ рекао је др Рандолф. После једног широм земље истраживачког рада дошао је др Ирвинг Селикоф, директор Инваиеренментел Саенсиз лабораторије у Мт. Синаи болници у Њујорку, до истог закључка. У интервју за „Пробуди се!“ рекао је: „Лична склоност је крајње важан фактор. Сваки пети који ради са азбестом умире од рака плућа. Зашто не остала четворица? Ја не знам. Исто тако стоји са многим, многим другим стварима.“

Нешто на чега ти реагујеш, може за неког другог да не буде проблем. Здравствено стање, наследне склоности, душевно стање и стрес играју улогу. Ово сазнање би требало да нам помогне, да се покаже саосећање, ако се други бори са здравственим проблемима, које ми не познајемо

(1. Петрова 3:8). Али деловање штетних материја у нашој околини не ограничава се само на алергијске реакције.

Радно место

У индустрији врло много примењиван минерал азбест постао је године 1982. предмет ужасавања. За то су били наведени докази, да ће од сада па до краја овог века сваке године до 10 000 особа, које на својим радним местима долазе у додир са азбестном прашином, умрети од рака проузрокованог азбестом и од других болести у вези са њим.

„Пре више од 20 година било је указано, како би бављење азбестом утицало на здравље“, рекао је др Ирвинг Селикоф.

Индустрија је можда мислила, да врло мале количине не би биле штетне. Дакле, ми смо сакупили стрпљиво довољно информација. Сада видимо резултате. Али сувише је касно. Двадесет милиона грађана, који су од 1940. до 1980. без довољно заштите били изложени прашини, предстоји мрачна будућност.“ Многе фирме свесне одговорности предузеле су строжије мере сигурности, јер сада у Сједињеним Државама сваки десети радник (пуно радно време или делимично) ради са материјама које проузрокују рак.

Др Кент Ангер са неуропсихијатријског истраживачког одељења Института за заштиту на раду НИОСХ је рекао за часопис Пробуди се! да у радном свету преко 30 хемикалија — не рачунајући лекове — могу да нашкоде нервном систему. Он је објаснио: „Близу 20 милиона радника су једној или више од ових материја изложени. Оне могу да изазову лаке промене у способности концентрације, дрхтање или трњење руку, краткотрајно губљење памћења, опште стање слабости, емоционалну лабилност, нервозу, раздражљивост и чак знаке парализе и слепило. Наравно да смо утврдили да су ови симптоми стога проузроковали друге проблеме“.

Употреба хемијских пестицида је јако проширена. Светска здравствена организација посматра тровање пољопривредника пестицидима као битан здравствени проблем у земљама у развоју. Она процењује, да у овим земљама дође до око 500 000 тровања — у свакој минути. Пет хиљада од њих умире. Исто тако неплодност као и рани порођаји доводе се у везу са производњом или употребом ових материја. Наравно нису сви пестициди у истој мери штетни, али нека дејства постају позната можда тек после дугогодишње употребе.

Храна, вода и ваздух

Широм света пада као жртва гамади велики део животних намирница. Према једној процени то је преко 40 процената. Само у 1979. години било је због тога 2,9 милијарди килограма пестицида произведено — више од пола килограма по становнику земаљске кугле! Многе од ових хемикалија — неке се тешко уклањају — нађу уточиште на нашем поврћу и воћу или нађу улаз у ланац исхране, тако да се настане у месу, које ми једемо. Пестициди, који су у Сједињеним Државама забрањени, јер су они код животиња за опите проузроковали урођене мане и рак, још увек се производе и продају у друге земље, а САД примају их назад у облику увозних животних намирница.

Због тога тако рећи има сваки становник на земљи у свом телу малу количину ових штетних материја. Колико је то опасно — пре свега ако се гледа унапред — не може, нико унапред да каже. Неки реагују ипак нападима астме, знојењем руку и главобољама, ако једу животне намирнице, које су прскане пестицидима.

Док је у већини места вода за пиће још у реду, гомилају се случајеви као онај у Ег Харбору (Њу Џерси, САД), године 1981. била је тамо због неисправне депоније за хемијске отпатке подземна вода загађена. Подземна вода из Њу Џерсија припада многобројним воденим системима, који преко половину земље снабдевају водом за пиће. Ако је једном један такав систем за воду постао загађен, не постоји обично никаква могућност да се очисти.

„ВОДА НИЈЕ ЗА ПИЋЕ. ОТРОВ. ХЕМИКАЛИЈЕ.“ Овај натпис, који виси у кухињи једног стана у Ег Харбору, била је једно болно сећање на то, да је у целом Њу Џерсију и у суседним државама стотине извора било затворено. Многи становници јадикују због бронхитиса, бубрежних обољења, нервних сметњи и знојења као реакције на отровне хемикалије. Неки од ових симптома су нестали када су унесрећени ово подручје напустили или пили пречишћену воду. Екхард Бек, некадашњи службеник америчке службе за заштиту човекове околине ЕПА, рекао је следеће, оно што погађа широм земље можда на хиљаде од сличних хемијских депонија: „То ће постати ужас за човекову околину у 80—им годинама“.

Сматра се уопште, да загађеност ваздуха у граду може да проузрокује хронична обољења срца и плућа пре свега код старијих особа, болесника и новорођенчади или да их погоршају. Ипак је оспоравано, коју размеру имају последице; у неким градовима се будност повољно показала. Ипак повећање загађености ваздуха проузрокује стрес. Из једне студије произлази да је било међу средовечним становницима једног америчког града у подручјима јако загађеним 80 процената више случајева смрти због обољења срца, проузрокованог високим крвним притиском него у мање загађеним деловима.

Олово — хемијски отров

Др Херберт Нидлеман испитивао је код 2146 нормалне деце у старости од 5 и 6 година садржај олова у млечним зубима. Онда је он уз помоћ наставника процењивао понашање детета. Резултат: више олова — лошије понашање! Сличне констатације су донешене у Канади; Савезној Републици Немачкој и у Енглеској. Брига се шири све даље.

Олово може у облику ољуштене старе боје или у облику прашине да се унесе у себе, да се удише преко отпадних гасова јаких материја које садрже олово и да се унесе у организам преко хране. „Половина садржине олова у америчким намирницама потиче свакако од кутија конзерви, које се оловом затварају, пошто ове кутије свој садржај отприлике десетоструко загађују; „конзервиране намирнице чине око 20 процената исхране“, закључила су два истраживача из Калифорније.

Одрасли абсорбују 10 процената олова, које унесу у себе; деца до 50 процената. Они абсорбују такође више од онога што удишу. Нарочито је повређен њихов још не потпуно развијен нервни систем. Иако је код деце уочљиво лагано тровање оловом незграпношћу, боловима у стомаку, безвољношћу за игром, раздражљивошћу, умором и губитком апетита, родитељи томе не придају важност и стање се погоршава.

Твоје навике у животу

Често се дејство загађене околине знатно повећава неразумним навикама у животу. „Код особа, које раде са азбестом, је ризик да умру од рака плућа, седам до осам пута већи него код осталих. Ако они још пуше“ објаснио је др Селикоф, „ризик је 92 пута већи.“ Пушење је један од разлога, зашто је на многим местима загађеност у стану већа него напољу и такође здравље више угрожено.

Један други фактор су и твоје навике узимања хране. Др Лонсдале и др Схамбергер из САД обавештавају, да су они један број необично раздражљивих младих људи лечили, код којих су се показале узнемирујуће промене личности. Њихова стална потрошња „лоше хране“ проузроковала је недостатак витамина Б—1 (Тиамин). Додавање тиамина и промена исхране учинили су да симптоми нестану.

Дакле, многи фактори се узимају у обзир, ако ми одговоримо на питања: „Како нас чини загађеност околине болеснима?“ и „Шта можеш ти на супрот томе да учиниш?“

[Слика на 5. страни]

Загађеност околине може да буде погоршана због твојих навика у животу

[Слика на 6. страни]

Загађеност оловом из разних подручја може да нашкоди здрављу твог детета

[Слика на 7. страни]

Загађивање околине може да се појави и на твом радном месту