Шта изазива информациону мору?

„ИНФОРМАЦИОНУ МОРУ ствара све већи јаз између онога што разумемо и онога што мислимо да треба да разумемо. То је црна рупа између података и спознања, и до ње долази кад нам информације не кажу оно што желимо или треба да знамо.“ Тако је Ричард С. Вурман писао у својој књизи Информациона мора (Information Anxiety). „Људи доста дуго нису схватали колико не знају — нису знали шта све не знају. Али сада људи знају шта не знају, и то их мори.“ Последица је да већина нас може сматрати да треба да знамо више него што знамо. Уз сву ту бујицу информација које нам пристижу, ми купимо само парчиће података. Али често смо у недоумици шта да урадимо с њима. У исто време, могли бисмо претпостављати да свако други зна и разуме далеко више него ми. И онда нас то мори!

Дејвид Шенк образлаже да је превише информација постало загађивач који ствара „смог података“. Он додаје: „Смог података стаје на пут; истерује спокојне тренутке, и омета толико потребно размишљање... Гуши нас.“

Тачно је да превише информација или преоптерећење материјалом може проузроковати мору, али исти је случај и ако имамо недовољно информација или, што је још горе, нетачне информације. То је као када се осећамо усамљено у препуној соби. Како то Џон Нејсбит каже у својој књизи Megatrends, „давимо се у информацијама, а гладујемо за спознањем“.

Како компјутерски криминал може утицати на вас

Још један узрок море јесте нагли пораст компјутерског криминала. Др Фредерик Б. Коен, у својој књизи Protection and Security on the Information Superhighway, изражава своју забринутост: „ФБИ [Федерални истражни биро] процењује да се сваке године чак 5 милијарди долара изгуби због компјутерског криминала. И, да човек не поверује, то је само делић проблема. Слабе тачке у информационим системима се искоришћавају и да би се добила превласт у преговорима, уништили угледи, победило у војним сукобима и чак извршила убиства.“ Поред тога, ту је и све већа забринутост око проблема приступа деце компјутерској порнографији — а да и не спомињемо атак на приватност.

Бескрупулозни зависници од компјутера промишљено убацују вирусе у компјутерске системе и проузрокују пустош. Хакери криминалци илегално улазе у електронске системе и долазе до поверљивих података, а понекад чак и краду новац. Такве радње могу опустошујуће деловати на хиљаде корисника личних компјутера. Компјутерски криминал је претња за пословање и владу.

Потреба за добром информисаношћу

Наравно, сви треба да будемо добро информисани, али поседовање огромних количина информација не мора обавезно и да нас образује у правом смислу, јер већина онога што се приказује као информације није ништа више до пуких чињеница или грубих података за које нисмо знали. Неки чак наводе на помисао да би уместо „експлозија информација“, овај феномен боље могао да се дефинише као „експлозија података“, или још циничније „експлозија неинформација“. Ево како економска аналитичарка Хејзел Хендерсон то види: „Информације саме по себи не просвећују. Не можемо рашчланити шта су погрешне информације, дезинформације или пропаганда у овој средини којом доминирају медији. Усредсређивање на пуке информације довело је до преоптерећења све мање смисаоним милијардама делића фрагментираних грубих података, уместо до потраге за смисаоним новим обрасцима спознања.“

Џозеф Ј. Еспозито, председник Издавачке групе Encyclopædia Britannica, прави ову искрену процену: „Већина информација у овом информационом добу једноставно је бескорисна, напросто је галама. Експлозија информација је одговарајуће дефинисана; експлозија блокира нашу способност да стварно чујемо већину било чега. А ако не можемо да чујемо, не можемо ни да знамо.“ Орин Е. Клап даје своју анализу: „Сумњам да ико зна колико је велики део јавне комуникације псеудоинформација, која изгледа као да говори нешто, а у ствари не говори ништа.“

Без сумње ћете се сетити да је већина вашег образовања у школи била усмерена на учење чињеница да бисте могли проћи на испитима. Пуно пута сте набубали чињенице тик пред испит. Да ли се сећате времена када сте напамет учили дуги низ датума из лекција историје? Колико тих догађаја и датума можете сада да се сетите? Да ли су вас те чињенице научиле да размишљате и долазите до логичних закључака?

Да ли више значи и боље?

Ако се пажљиво не контролише, посвећеност прибављању додатних информација може пуно коштати у смислу времена, сна, здравља, па чак и новца. Јер иако више информација нуди већи избор, то може мучити трагаоца, наводећи га да се пита да ли је проверио сваку доступну информацију или да ли је дошао до ње. Др Хју Макај даје ово упозорење: „У ствари, информације нису пут ка просвећењу. Информације, саме по себи, не изливају светло на смисао нашег живота. Информације имају врло мало везе са стицањем мудрости. Заиста, као и други поседи, оне се засигурно могу испречити на путу ка мудрости. Можемо знати превише, баш као што можемо и имати превише.“

Често су људи преоптерећени не само великом количином данас доступних информација већ и фрустрацијом кад покушавају да информацију претворе у нешто што је разумљиво, смисаоно и стварно информативно. Било је указано да бисмо могли да будемо „као жедна особа која је осуђена да користи напрстак да би пила из противпожарног хидранта. Велика количина доступних информација и начин на који се оне често достављају преносе нам велики део њихове бескорисности“. Зато се мора проценити шта је довољно, не у смислу количине, већ у смислу квалитета и употребљивости информација за нас лично.

Како стоје ствари с пребацивањем података?

Још један уобичајен израз који се данас чује јесте „пребацивање података“. То указује на електронско преношење података. Иако оно има своје предности, то није у потпуном смислу добра комуникација. Зашто није? Зато што најбоље одговарамо људима а не машинама. Код пребацивања података, нема израза лица и визуелног контакта или говора тела, што тако често даје облик разговору и преноси осећања. У разговорима лицем у лице, ови фактори дограђују и често појашњавају употребљене речи. Ниједна од ових вредних помоћи разумевању није доступна електронским пребацивањем, чак ни на све популарнијем целуларном телефону. Понекад чак ни разговор лицем у лице не преноси баш најтачније оно што говорник има на уму. Слушач може примити и обрадити речи на свој начин и приписати им погрешно значење. Колико је онда већа опасност да до тога дође онда када говорник не може да се види!

Жалосна је животна чињеница да прекомерна количина времена коју неки проводе испред компјутерских екрана и телевизора понекад прави од чланова породице странце у њиховом сопственом дому.

Јесте ли чули за технофобију?

„Технофобија“ једноставно значи „страх од технологије“, укључујући и употребу компјутера и сличних електронских направа. Неки верују да је то једна од најуобичајенијих мора коју ствара информационо доба. Један чланак у листу The Canberra Times, који се темељи на једном издању организације Associated Press, гласио је: „Јапански директори се плаше компјутера.“ О генералном директору једне велике јапанске компаније било је речено: „[Он] доминантно наступа с влашћу и угледом. Али ставите га испред компјутера, и тако ће се усплахирити“. Према једном анкетирању 880 јапанских компанија, само би 20 посто њихових директора умело да користи компјутере.

Технофобију подстичу велике катастрофе као што је прекид телефонских линија у Њујорку 1991, који је на неколико сати паралисао месне аеродроме. И шта рећи за несрећу која се 1979. догодила у нуклеарној електрани на острву Три миље у Сједињеним Државама? Прошло је неколико судбоносних сати док оператери електране нису могли да разумеју значење компјутерски контролисаних сигнала за аларм.

То су само неки примери тога како технологија информационог доба драматично утиче на човечанство. Др Фредерик Б. Коен поставља у својој књизи ова питања која наводе на размишљање: „Да ли сте скоро били у банци? Ако нису радили компјутери, да ли сте могли да добијете и једну једину пару? А у супермаркету? Да ли би могли да вам наплате без својих компјутерских каса?“

Можда на себе можете применити једну или више оваквих замишљених ситуација:

• Ваш нови видео-рекордер као да има превише дугмића на себи када желите да изаберете емисију коју желите да снимите. Или, као да сте ограничени, зовете свог деветогодишњег нећака да вам намести видео или закључујете како у ствари и не морате да погледате ту емисију.

• Потхитно вам требају паре. Возите до најближег аутомата за новац али онда се наједном сетите како сте се задњи пут кад сте га користили, збунили и притиснули погрешну дугмад.

• Звони телефон у канцеларији. Позив је грешком пребачен код вас. Позив је био за вашег шефа на следећем спрату. Постоји тако једноставан начин да пребаците позив, али ви, несигурни, одлучујете да оператер на централи пребаци позив уместо вас.

• Командна табла на вашем недавно купљеном ауту изгледа као да је из пилотске кабине неког модерног млазњака. Изненада, трепће неко црвено светло, и ви се узрујате јер не знате шта то светло сигнализира. Тада морате да проверите књигу с детаљним упутствима.

Ово је само неколико примера технофобије. Можемо бити сигурни да ће технологија наставити да развија још сложенију опрему, коју ће људи из претходних генерација без сумње означити као „чудесну“. Сваки нови осавремењени производ који стигне на тржиште захтева већу вештину ако се жели ефикасно користити. Приручници са упутствима, које стручњаци пишу у свом жаргону,a сами по себи постају застрашујући чак и под претпоставком да корисник разуме речник и поседује извесно знање и вештине.

Информациони теоретичар Пол Кауфман сажима ту ситуацију на овај начин: „Наше друштво има концепт о информацијама које су, премда примамљиве, нешто крајње контрапродуктивно... Један разлог јесте то што је превише пажње усмерено на компјутере и хардвер, а премало на људе који заправо користе информације како би схватили тај свет и урадили корисне ствари једни за друге... Проблем није у томе што имамо превисоко мишљење о компјутерима, већ што смо уместо тога почели да имамо ниже мишљење о људима.“ Изгледа да преокупираност славом што је произведена запањујућа нова технологија често остави људе да мозгају о томе шта је следеће. Едвард Менделсон каже: „Технолошки визионари никада не могу препознати разлику између изводљивог и пожељног. Ако може да се направи да машина изводи неки задивљујуће компликован задатак, тада визионар закључује да је тај задатак вредан извођења.“

Ово игнорисање људског елемента у технологији јесте оно што је толико допринело информационој мори.

Да ли се продуктивност стварно побољшала?

Колумниста Пол Атвел, пишући у листу The Australian, коментарише о свом истраживању тога колико су компјутери недавних година уштедели времена и новца. Ево неколико његових добро изведених тачака: „Упркос годинама истраживања система за коришћење компјутера дизајнираних за обављање административних задатака и контролисање трошкова, многи универзитети и колеџи увиђају да њихово административно особље наставља да се повећава... Произвођачи компјутера већ неколико деценија тврде да ће технологија коју они продају направити велике пробоје у продуктивности, дозвољавајући да дату количину административног посла обавља далеко мање радника уз много мањи трошак. Уместо тога, као што почињемо да схватамо, информациона технологија је довела до премештања напора: многе нове ствари обавља радна снага у истом или већем броју, за разлику од старог посла који је обављало мање запослених. Често се није уштедело нимало пара. Један пример овог премештања јесте да људи користе технологију да би побољшали изглед докумената, уместо да би једноставно брже завршили посао око папира.“

Сада изгледа да информациона аутострада, која је потенцијално опасна за хришћане, остаје ту. Али како можемо избећи информациону мору — бар донекле? Нудимо неколико практичних предлога у следећем кратком чланку.

[Фусноте]

[Оквир на 6. страни]

Вишак информационог ђубрета

„Друштво, као што сви знамо из искуства, неумољиво постаје све глупље. Сведоци смо новог владања смећа на телевизији, мржње на радију, шокантних радио-џокеја, деликтног парничења, мајсторија да би се стекла популарност, претерано насилне и саркастичне реторике. Филмови су све више сексуално експлицитни и насилни. Рекламирање је бучније, нападније и често на граници укусног... Вулгарности је све више, а уобичајене пристојности све мање... Оно што су други називали нашом ’кризом породичних вредности‘ више има везе са информационом револуцијом него с холивудским недостатком поштовања према традиционалном породичном обрасцу“ (Data Smog—Surviving the Information Glut, од Дејвида Шенка).

[Оквир на 7. страни]

Мудрост — старински начин

„Ако примиш, сине, речи моје, поучења моја ако чуваш, и научиш ухо своје да на мудрост пази, и к разуму срце своје пригнеш, да, ако призовеш мудрост и к разуму глас обратиш; ако их као сребро тражиш и као благо сакривено добро истражујеш осетићеш тада страх од Господа, и познање наћи ћеш ти Бога. Јер Господ мудрост даје, из његових уста знање и разум долазе. Јер ће мудрост ући у срце твоје и знање ће души твојој омилети. Разборитост ће пазити на те и разум ће те чувати“ (Пословице 2:1-6, 10, 11).

[Слика на странама 8, 9]

Преоптерећење информацијама може се упоредити с покушавањем да се напрстак напуни из хидранта