Јехова је бринуо за нас под забраном — 1. део
Деценијама су се Јеховини сведоци занимали за своју браћу у земљама где су њихове хришћанске активности биле ограничене. Радосни смо да можемо објавити први од три чланка који откривају нешто од тога што се догађало. То су лични извештаји верних хришћана из земље која је тада била позната као Источна Немачка.
ГОДИНЕ 1944. био сам немачки ратни заробљеник те сам радио као болничар у логору Камнак, близу Ајра, у Шкотској. Смео сам излазити ван логора, иако је зближавање с локалним грађанима било ограничено. Шетајући тако једне недеље, срео сам човека који се ревно трудио да ми објасни ствари из Библије. Након тога смо често шетали заједно.
С временом ме позвао на састанак у једну кућу. То је за њега било опасно, јер сам био припадник непријатељске нације. Тада нисам био свестан да је он био један од Јеховиних сведока — састанак је очигледно био једна од њихових малих група за библијски студиј. Иако нисам много тога разумео, јасно се сећам слике једног детета, обученог у дугу белу хаљину, заједно с лавом и јагњетом. Та слика новог света, како је описан у библијској књизи Исаије, оставила је дубоки утисак на мене.
У децембру 1947. био сам отпуштен из заробљеничког логора. По повратку за Немачку оженио сам се Маргитом, коју сам познавао већ пре рата. Настанили смо се у Цитау, близу пољске и чешко-словачке границе. За неколико дана покуцао је на наша врата један од Јеховиних сведока. „Ако је то иста група коју сам срео у Шкотској“, рекао сам супрузи, „онда се морамо повезати с њима.“ Исте седмице смо присуствовали нашем првом састанку са Сведоцима.
Из Библије смо убрзо научили да је потребно редовно посећивати састанке и учествовати у служби проповедања. У ствари, то што су Сведоци учили из Библије убрзо је постало најважнија ствар у нашем животу. С временом сам почео водити групу за библијски студиј. Тада су, у фебруару 1950, два путујућа хришћанска надгледника питала: „Зар не желите већ једном да се подроните?“ Истог поподнева симболизовали смо, Маргит и ја, наше предање Богу крштењем.
Почетак тешкоћа
Цитау је био град у Совјетској зони Немачке и 1949. почела су настојања да се Јеховиним сведоцима праве тешкоће. Тек након многих потешкоћа добили смо просторије за мали конгрес у Бауцену. Тада су, лети, изненада отказани посебни возови за већи обласни конгрес у Берлину. Хиљаде су ипак присуствовале.
И скупштински састанци су били ометани. Изазивачи су присуствовали само зато да би викали и звиждали. Једном приликом били смо скоро присиљени да прекинемо говор путујућег надгледника. У штампи су нас називали пророцима пропасти. Новински чланци су чак тврдили да смо се сакупљали на врховима брда̂ чекајући да ћемо бити однесени на облацима. Новине су цитирале и неке девојке како наводно кажу да су Сведоци покушали да с њима почине неморал. Објашњење да ће ’они који се предају Јехови примити вечни живот‘ било је изопачено у изјаву да ће они који су имали односе са Сведоцима добити вечни живот.
Касније су нас такође оптужили да смо ратни хушкачи. То што смо говорили о Божјем рату Хармагедону било је погрешно тумачено као да храбримо на утрку у наоружању и на рат. Каква бесмислица! Међутим, у августу 1950, када сам дошао у уредништво локалних новина где сам радио као штампар у ноћној смени, зауставили су ме на улазним вратима. „Добили сте отказ“, рекао је чувар кога је пратила полиција. „Ви сте за рат.“
Када сам се вратио кући, Маргит је одахнула. „Нема више ноћних смена“, рекла је. Нисмо се забринули. Убрзо сам нашао други посао. Поуздали смо се у Бога да ће се побринути, и то је учинио.
Наше дело је забрањено
Деловање Јеховиних сведока у Немачкој Демократској Републици било је забрањено 31. августа 1950. Уследио је талас хапшења. Сведоци су били подвргавани судским поступцима, неки су добили доживотне казне. Два из Цитауа који су патили у концентрационим логорима под нацистима, били су затворени од комуниста.
Онај који је надгледавао нашу скупштину био је затворен заједно са својом супругом. Они који су их затворили оставили су њихово двоје мале деце у кући да се брину сами за себе. Деда и бака су узели децу и данас су обе девојке ревне у говорењу другима о Божјем Краљевству.
Курири из скупштина у Источној Немачкој путовали су за Берлин и натраг по литературу која је остављана на договореним местима у слободном западном сектору. Многи од тих храбрих курира били су ухваћени, доведени пред суд и осуђени на затворске казне.
Једног раног јутра појавиле су се власти да би претражиле наш дом. Ми смо се надали њиховом доласку тако да сам све скупштинске записе које сам водио ставио у амбар, одмах до осињег гнезда. Инсекти ми никад нису досађивали, али када су ти људи почели све да претражују, били су одједном окружени облаком осица. Све што су могли учинити било је да отрче на сигурно!
Јехова нас је припремио на прогонство конгресом одржаним 1949. Програм нас је подстакнуо да појачамо лични студиј, посећивање састанака и нашу проповедничку активност, као и нашу зависност једног од другога што се тиче помоћи и охрабрења. То нам је заиста помогло да останемо лојални. Али, иако су нас људи често критиковали и проклињали, нисмо се много обазирали на то.
Одржавање састанака под забраном
Након објаве о забрани, састао сам се с два Сведока да бисмо размотрили како ћемо наставити с нашим хришћанским састанцима. Присуствовање је било опасно, пошто је хапшење за време састанка могло значити затворску казну. Посетили смо Сведоке у нашем подручју. Неки су били забринути, али било је охрабрујуће да су сви увидели потребу за посећивањем састанака.
Један интересент који је имао амбар понудио га је као место састајања. Иако се налазио на пољу, видљив за све, амбар је имао стражња врата која су се отварала према стази коју је сакривало грмље. Тако се наш долазак и одлазак није примећивао. Током целе зиме служио нам је тај стари амбар као просторија за састанке које смо одржавали уз светло свеће са око 20 присутних. Сваке седмице смо се састајали на студију Куле стражаре и Службеном састанку. Програм је био прилагођен нашим околностима, наглашавајући да морамо остати духовно активни. Ускоро смо имали радост да поздравимо тог интересента као нашег новог брата у истини.
Средином 1950-их година постале су судске казне блаже и нека браћа су била отпуштена из затвора. Многи су били протерани у Западну Немачку. Што се мене тиче, ствари су се неочекивано промениле након посете једног брата из Западне Немачке.
Мој први већи задатак
Брат се представио као Ханс. Након нашег разговора замолио ме је да одем на једну адресу у Берлину. Након што сам пронашао лозинку на кућном звону, био сам позван унутра. Две особе су ми приступиле и упустиле се са мном у угодно али веома уопштено расправљање. Онда је дошло и оно на шта су смерали: „Ако би ти био понуђен посебан задатак, да ли би га прихватио?“
„Наравно“, одговорио сам.
„Добро“, рекли су, „то је све што смо хтели знати. Желимо ти безбедан пут кући.“
Три седмице касније замолили су ме да дођем опет у Берлин и опет сам био у истој соби. Пружајући ми карту подручја око Цитауа, браћа су ми рекла о чему се ради. „Немамо никакву везу са Сведоцима у овом подручју. Да ли би могао за нас успоставити везу?“
„Наравно да хоћу“, био је мој директан одговор. Подручје је било огромно, преко 100 километара дугачко од Ризе до Цитауа и до 50 километара широко. А све што сам имао био је бицикл. Након што је била успостављена веза с појединим Сведоцима, био је сваки повезан са својом скупштином која је редовно слала представнике у Берлин по литературу и по упутства. Тај начин деловања спречавао је да дођу у опасност друге скупштине када су власти прогањале било коју скупштину.
Поуздање у Јехову
Упркос прогонству, у послушности библијским упутствима, никада нисмо престали да идемо од куће до куће с нашом поруком о Божјем Краљевству (Матеј 24:14; 28:19, 20; Дела апостола 20:20). Посећивали смо адресе на темељу препорука појединаца које смо већ познавали и тако смо доживели нека дивна искуства. Понекад су чак наше погрешке биле претворене у благослове, као што то показује следећи пример.
Моја жена и ја добили смо адресу коју је требало посетити, али дошли смо у погрешну кућу. Када су се отворила врата приметили смо полицијску униформу на вешалици. Маргит је пробледела; моје је срце ударало. То је могло значити затвор. Имали смо времена само за кратку молитву.
„Ко сте ви?“ упитао је човек брзо. Остали смо мирни.
„Сигурна сам да вас од некуд познајем“, рекла је Маргит, „али, не могу се сетити одакле. Да, ви сте полицајац. Мора да сам вас видела на дужности.“
То је умирило ситуацију и он је љубазно упитао: „Јесте ли Јехови?“
„Да“, сложио сам се, „јесмо, и морате признати да то од нас захтева храброст покуцати на ваша врата. Занимамо се за вас лично.“
Позвао нас је унутра. Посетили смо га неколико пута и започели библијски студиј. Временом је тај човек постао наш хришћански брат. Како је само то искуство јачало наше поуздање у Јехову!
Сестре су често служиле као курири, што је од њих захтевало да положе безусловно поуздање у Јехову. То је био случај када је Маргит једном путовала за Берлин да подигне литературу. Било је тамо много више него што је очекивала. Канап за сушење веша је послужио да би се завезао тешки пренатрпани кофер. Све је било у реду док Маргит није ушла у воз. Тада је дошао граничар.
„Чије је то, и шта је унутра?“ питао је, показујући на кофер.
„То је мој веш“, одговорила је Маргит.
Сумњичаво јој је наредио да га отвори. Полако и опрезно, отварајући један чвор за другим, Маргит је почела да одвезује канап око кофера. Пошто је посао граничара захтевао да се вози возом само до једне одређене удаљености и да се онда искрца и узме други воз на повратној вожњи, постао је све нестрпљивији. Коначно, када су остала још само три чвора, одустао је. „Одлазите, и носите свој веш са собом!“, викнуо је.
Јеховина лична брига
Често сам излазио на крај са само четири сата спавања, јер сам обично скупштинске ствари обављао под окриљем мрака. Било је то након једне ноћи такве активности када су службене особе једног јутра залупале на наша врата. Дошли су да обаве претрес. Било је прекасно да би се нешто могло сакрити.
Службене особе су потрошиле цело јутро претресајући стан скроз наскроз, прегледали су чак и тоалет у случају да је тамо нешто скривено. Нико није помислио на то да претражи мој сако који је висио на вешалици. На брзину сам сакрио записе у његове многе џепове. Џепови су били натрпани баш оним стварима које су службеници тражили, али отишли су празних руку.
Другом приликом, у августу 1961, био сам у Берлину. Показало се да је то био мој последњи пакет литературе пре подизања Берлинског зида. Берлинска железничка станица је врвела људима кад сам се спремао да се вратим у Цитау. Воз се зауставио и сви са перона су навалили да би ушли у њега. Повучен у гужви, изненада сам се нашао у једном празном делу воза. Чим сам ушао, стража је закључала врата са спољашње стране. Стајао сам са̂м у једном делу воза, док су остали путници били збијени у преосталом делу воза.
Кренули смо за Цитау. Једно време сам био у вагону са̂м. Онда се воз зауставио и врата мог дела воза била су откључана. Ушле су десетине совјетских војника. Тек тада сам схватио да сам путовао у делу воза који је био резервисан за совјетску војску. Пожелео сам да се испод мене отвори земља и прогута ме. Али, војницима се није чинило да нешто није у реду.
Наставили смо пут до Цитауа, где су се врата нашег дела воза нагло отворила и војници су искочили ван. Почели су с претресом свих путника на железничкој станици. Ја сам био једини кога су пропустили без препрека. Многи војници су ми чак салутирали, мислећи да сам високи службеник.
Тек касније смо схватили колико је та литература била драгоцена, јер је подизање Берлинског зида привремено прекинуло пут набављања. Али, имали смо довољну количину литературе да би неколико месеци послужила нашим потребама. У међувремену су могле бити учињене припреме за стално одржавање везе с нама.
Долазак Берлинског зида 1961. донео је за нас у Источној Немачкој промене. Али, Јехова је био увек испред догађаја. Наставио је да брине за нас под забраном. (Испричао Херман Лаубе.)
[Слика Хермана и Маргит Лаубе на 26. страни]
[Слика на 27. страни]
Радовали смо се малом скупу у Бауцену