Радост коју ми је донело служење Јехови

ИСПРИЧАО ЏОРЏ БРАМЛИ

Управо сам завршио час радиотехнике с младим полицијским питомцима цара Хаила Селасија, када ми је један од њих насамо рекао како зна да сам мисионар Јеховиних сведока. „Хоћете ли са мном проучавати Библију?“ горљиво ме питао.

ПОШТО је тада наше дело у Етиопији било забрањено, био бих протеран из земље, као што је то био случај с осталим Сведоцима, да су власти сазнале за мене. Питао сам се да ли је тај ученик био искрен или је био владин агент послат да ме намами у замку. Као глава породице са троје мале деце које је требало подизати, заплашила ме помисао да бих могао изгубити свој посао и бити присиљен да напустим земљу и пријатеље које сам заволео.

’Међутим‘, можда се питате, ’како је Американац уз породицу коју треба да издржава заволео живот у северној Африци, далеко од домовине и рођака?‘ Дозволите ми да објасним.

Одрастање у Сједињеним Америчким Државама

У 1920-им, док сам још био у основној школи, мој тата се претплатио на часопис Кула стражара и добио је комплет Studies in the Scriptures (Студије писама). Тата је уживао у читању и просто је гутао књиге. Био је духовите и несташне личности, што се могло видети из начина на који би се нашалио с посетиоцима које је недељом позивао у госте. Имао је дивну кожом увезану књигу са златним натписом „Свето писмо“ на корицама и хрпту књиге. Започео би разговор говорећи: „Па, данас је недеља. Хоћете ли нам прочитати неколико стихова?“

Посетилац би се увек сложио, али кад је отворио књигу, ниједна страна није имала никаквог текста! Наравно, особа је била изненађена. Тата би затим рекао да ’проповедници не знају ништа о Библији‘, а потом би узео примерак Библије и прочитао 1. Мојсијеву 2:7. Описујући стварање првог човека, Библија каже: „Поста човјек душа жива“ (1. Мојсијева 2:7, Даничић-Караџић).

Тата би објаснио да човек нема душу већ да он јесте душа, да је плата за грех смрт и да је човек, кад умре, заиста мртав, да није ничега свестан (Проповедник 9:5, 10; Езекјел 18:4; Римљанима 6:23). Чак и пре него што сам знао добро да читам, запамтио сам 1. Мојсијеву 2:7. То су моје прве успомене о томе какву истинску радост доноси познавање библијских истина и преношење ових истина другима.

Пошто нам је тада Кула стражара стизала кући, цела породица почела је да ужива у тој духовној храни. С нама је живела моја бака по мајци и она је постала први објавитељ добре вести у нашој породици. У Карбондалеу (Илиноис) где смо живели није било скупштине, али су одржавани неформални састанци. Мама би повела нас петоро деце на други крај града где су старије госпође водиле студиј Куле стражаре. И ми смо почели учествовати у служби проповедања.

Од рада на радиотехници до затвора

Оженио сам се 1937, кад сам имао само 17 година. Покушао сам да зарађујем за живот поправљајући радиоапарате, те сам и учио ту вештину. Након што смо добили двоје деце, Пеги и Ханка, мој брак је пропао. За развод сам био крив ја; нисам живео хришћанским животом. Чињеница да нисам одгајао двоје своје старије деце целог ми је живота задавала бол у срцу.

Тада је дошао други светски рат који ме је навео на размишљање о многим стварима. Војска ми је пружила прилику да постанем поручник и да војнике поучавам радиотехници, али ме забринутост у вези с тим како Јехова гледа на рат подстакла да почнем свакодневно да се молим. Моја претплата на Кулу стражару је истекла, тако да ме је посетила Лусил Хејворт која је добила обавештење о истеку. Пери Хејворт, Лусилин отац, и већина њене велике породице били су Сведоци од 1930-их. Лусил и ја смо се заљубили једно у друго, и венчали смо се децембра 1943.

Године 1944. крстио сам се и придружио се својој жени у пуновременој служби као пионир. Ускоро сам био позван у војску, али сам одбио да се укључим у састав војске. Зато сам био осуђен на три године у федералном поправном дому у Ел Рену (Оклахома). Била је радост трпети за Јехову. Сваког јутра, кад бих се пробудио и помислио где се налазим и зашто, осећао сам велико задовољство и захваљивао сам Јехови. Након рата почели су се они који су имали више од 25 година условно отпуштати. Ја сам био ослобођен у фебруару 1946.

Пуновремена служба

Када сам се поново вратио Лусили, она је била пионир у малом граду Вагонеру (Оклахома). Нисмо имали аутомобил, тако да смо свуда ишли пешице, обрађујући цели град. Касније смо се преселили у Вивоку (Оклахома). Ускоро сам добио посао у оближњој радиостаници и почео сам да радим на радиоемисијама. Није било лако радити шест сати дневно и испуњавати време за пионирску службу, али смо се радовали предности коју смо имали служећи Јехови. Успели смо да купимо стари аутомобил управо на време за конгрес у Лос Анђелесу 1947. Тамо смо почели размишљати о томе да се пријавимо за Библијску школу Гилеад Друштва Кула стражара због мисионарског обучавања.

Увидели смо да би то био велики корак, па нисмо хтели журити у доношењу одлуке да напустимо Сједињене Америчке Државе. Још увек ме болео губитак моје деце, па смо још једном покушали да добијемо право старатељства над њима. Због мог пређашњег начина живота и зато што сам био у затвору нисмо успели. Зато смо одлучили да покушамо постати мисионари. Позвани смо у 12. разред Гилеада.

Апсолвирали смо у школи 1949, али смо најпре добили задатак да посећујемо скупштине у Тенесију. Након три године путујуће службе у Сједињеним Америчким Државама добили смо писмо из канцеларије председника Друштва Кула стражара у коме смо питани да ли бисмо били спремни да се бавимо са наставничким радом у Етиопији и уз то да вршимо дело проповедања. Један од захтева те владе био је да мисионари поучавају. Сложили смо се, тако да смо у лето 1952. кренули за Етиопију.

Кад смо стигли у Етиопију, пре подне смо поучавали у основној школи а после подне водили бесплатну библијску школу. Ускоро је на библијске студије почело долазити тако много људи да смо сваки дан три до четири сата поучавали о Библији. Неки од оних који су проучавали били су полицајци; други су били учитељи и ђакони у мисионарским школама и школама етиопске православне цркве. Понекад је у сваком разреду за проучавање Библије било 20 или више особа! Многи од њих напустили су лажну религију и започели да служе Јехови. Били смо одушевљени. Поново сам, кад бих се пробудио ујутро, захваљивао Јехови.

Родитељство и проповедање под забраном

Године 1954. сазнали смо да ћемо постати родитељи, тако да је требало да се одлучимо да ли ћемо се вратити у Сједињене Америчке Државе или ћемо остати у Етиопији. Остајање би наравно зависило од тога да добијем световно запослење. Добио сам посао као инжењер на радију, радећи на радио станици за цара Хаила Селасија. Тако смо остали.

Наша кћер Џудит родила се 8. септембра 1954. Мислио сам да имам сигурно запослење зато што сам радио за цара, али након две године изгубио сам тај посао. Међутим, за мање од месец дана узела ме је у службу полиција — и то за већу плату — да поучавам разред младића у поправљању радио уређаја. У следеће три године добили смо синове Филипа и Леслија.

У међувремену дошло је до промене у нашој слободи учествовања у делу проповедања. Етиопска православна црква убедила је владу да протера све мисионаре Јеховиних сведока. На савет Друштва, променио сам своју визу мисионарског рада на световно запослење. Наше мисионарско дело било је забрањено, те смо морали да будемо опрезни и разборити. Сви скупштински састанци су настављени, али смо се састајали у малим студијским групама.

Полиција је претраживала различите домове могућих Сведока. Међутим, полицијски поручник који је био обожавалац Јехове и за кога полиција није знала увек нас је обавестио када се планирала рација. Због тога у тим годинама није конфискована никаква литература. Своје Студије Куле стражаре одржавали смо недељом тако што смо ишли у ресторане на периферији града где су се могли добити столови за пикник под ведрим небом.

Управо у том периоду, док сам полицијске кадете поучавао радиотехници, ученик кога сам споменуо на почетку замолио ме је за библијски студиј. Претпостављао сам да је искрен, тако да смо почели. Након само два студија, с њим је дошао други ученик, а затим трећи. Упозорио сам их да никада никоме не кажу да проучавају са мном, што су и послушали.

Године 1958. на Јенки Стадиону и Поло Граундсу у Њујорку одржан је Међународни конгрес Божанска воља. У међувремену су Пеги и Ханк, као и многи други чланови моје велике породице, постали активни Сведоци. Како сам само био радостан што сам могао присуствовати том конгресу! Не само што сам уживао у поновном дружењу са своје двоје старије деце и другим члановима породице, већ сам с узбуђењем посматрао огромно мноштво од преко четврт милиона људи окупљених последњег дана конгреса!

Следеће године председник Друштва, Натан Х. Нор, дошао је да нас посети у Етиопији. Имао је дивне предлоге за извршавање дела под забраном и занимао се за нашу породицу и како одржавамо своју духовност. Објаснио сам да поучавамо децу како да се моле. Питао сам га да ли жели да чује Џудит како се моли. Он се сложио, и након тога јој је рекао: „Било је веома добро, Џудит.“ Затим сам за ручком замолио брата Нора да се помоли за нас, а кад је завршио Џудит је рекла: „Било је веома добро, брате Нор!“

Одгајање наше деце у Сједињеним Америчким Државама

Мој уговор с полицијом истекао је 1959. Желели смо да останемо, али влада није желела да ми одобри било који нови уговор. Куда смо могли да пођемо? Покушао сам да уђем у друге земље где је постојала велика потреба за браћом, али ми то није пошло за руком. Помало жалосни, вратили смо се у Сједињене Америчке Државе. Након доласка, поново смо се радосно окупили као породица; сва моја деца, њих петоро, одмах су се упознала и заволела једно друго. Отада су веома блиски.

Населили смо се у Вичити (Канзас) где сам пронашао посао као радиоинжењер и водитељ емисије забавне музике. Лусил се привикла на кућне послове, а деца су ишла у школу близу куће. Сваког понедељка увече водио сам породични студиј Куле стражаре, покушавајући да га увек учиним живим и занимљивим. Свакодневно смо проверавали да ли има проблема у школи.

Када су се деца укључила у Теократску школу проповедања, то им је поучавање помогло приликом њиховог школовања. Од раног детињства обучавали смо их у служби проповедања. Научили су да понуде библијску литературу на вратима и ишли су с нама на библијске студије на дому.

Такође смо настојали да поучимо децу основним стварима живота, објашњавајући да свако од њих не може увек да има оно што има једно од остале деце. На пример, нису увек сви могли добити исти поклон. „Ако твој брат или сестра добије неку играчку“, уверавали смо их, „а ти не би могао добити то исто, да ли је исправно да се жалиш?“ Наравно, у другим приликама друга су деца нешто добила, тако да ниједно није било занемарено. Увек смо их све волели, никада не повлађујући једном више од друго двоје.

Другој деци понекад је било допуштено да раде нешто што наша деца нису смела радити. Често сам могао чути: „Тај и тај то сме радити, па зашто ми то не смемо?“ Покушао сам да објасним, али понекад је одговор једноставно морао да буде: „Ви нисте у тој породици; ви сте Брамлијеви. Ми имамо другачија правила.“

Служба у Перуу

Све време од нашег повратка из Етиопије, Лусил и ја смо чезнули да поново учествујемо у мисионарском делу. Коначно се 1972. појавила прилика да пођемо у Перу (Јужна Америка). Нисмо могли изабрати боље место за одгајање своје деце током њихових тинејџерских година. Дружење које су уживали с мисионарима, специјалним пионирима и другима који су дошли да служе у Перуу помогло им је да непосредно виде како су радосни они који заиста најпре траже интересе Краљевства. Филип је своје друштво назвао позитивним притиском вршњака.

Након кратког времена неки стари пријатељи из Канзаса сазнали су колико много успеха имамо у служби Краљевства те су нам се придружили у Перуу. Наш дом сам организовао као мисионарски дом. Свако је имао додељене дужности како би сви имали довољно времена да уживају у служби проповедања. Сваког смо јутра за столом разматрали библијски цитат. За све нас то је било тако срећно време. Поново сам, кад бих се ујутро пробудио и помислио где сам и зашто, тихо упућивао дубоке захвале Јехови.

С временом се Џудит удала и вратила у Сједињене Америчке Државе где је наставила с пуновременом службом. Након три године специјалне пионирске службе, Филип је поднео молбу и био примљен у бетелску службу у Бруклину (Њујорк). Коначно се и Лесли вратио у Сједињене Америчке Државе. Отишли су са помешаним осећањима и често су нам говорили да је то што смо их повели у Перу била најбоља ствар коју смо икада учинили за њих.

Будући да се економска ситуација у Перуу погоршала, увидели смо да ћемо и ми морати да одемо. Након повратка у Вичиту 1978, пронашли смо групу Сведока која је говорила шпански. Замолили су нас да ту останемо и помогнемо им, што смо спремно учинили. Формирана је скупштина коју смо ускоро заволели као све скупштине у којима смо пре служили.

Еквадор зове

Упркос можданој капи због које сам био делимично парализован, чезнутљиво сам се надао да бисмо Лусил и ја могли поново да служимо у некој другој земљи. Године 1984. путујући надгледник нам је причао о порасту у Еквадору и потреби за хришћанским старешинама у тој земљи. Објаснио сам да бих због своје хромости могао мало учинити у служби проповедања, али ме он уверио да чак и 65-годишњи, делимично парализовани старешина може бити од користи.

Након што је отишао, целу ноћ нисмо могли спавати, разговарајући о могућности да пођемо у Еквадор. И Лусил је имала исту горљиву жељу да пође. Зато смо дали у оглас наше мало предузеће за борбу против штеточина и продали га у року од две недеље. За само десет дана продали смо и нашу малу кућу. Тако смо се, у својим зрелим годинама, поново вратили нашој највећој радости, мисионарској служби у страној земљи.

Настанили смо се у Киту, а служба проповедања била је права радост јер нам је сваки нови дан доносио неко ново искуство или доживљај. Међутим, 1987. дијагностицирано је да имам рак на дебелом цреву; била је потребна хитна операција. Вратили смо се у Вичиту како бих био оперисан, што је било успешно извршено. Само две године након што смо се вратили у Кито, поново је пронађен рак, те смо се за стално морали вратити у Сједињене Америчке Државе. Населили смо се у Северној Каролини, где и сада живимо.

Богат, користан живот

Моја телесна будућност је несигурна. Године 1989. начињена ми је колостомија. И поред тога, још увек могу служити као старешина и водити неколико библијских студија с онима који долазе к мени. Током многих година помогли смо дословно стотинама људи сејући, заливајући или негујући семе истине. То је радост која никада не бледи, без обзира колико се пута понавља.

Осим тога, веома сам радостан што сва моја деца служе Јехови. Пеги већ 30 година прати свог супруга, Паула Москеа, у путујућој служби у Сједињеним Америчким Државама. Филип и његова жена Елизабет заједно са Џудит настављају пуновремену службу у Бетелу у Бруклину (Њујорк). Ханк и Лесли и њихове жене су активни Сведоци, а моја четири брата и сестре и њихове породице, укључујући више од 80 блиских рођака, сви служе Јехови. А Лусил је примерна хришћанска супруга у наших већ близу 50 година брака. Последњих година без приговарања обављала је многе непријатне послове помажући ми око бриге за моје тело које слаби.

Заиста, мој је живот био радостан. Био је срећнији него што то речи могу изразити. Служити Јехови је таква радост да га искрено желим заувек обожавати овде на Земљи. Увек се сећам Псалма 59:17, који каже: „Али ћу ја певати силу твоју; милост твоју зором ћу гласити, јер си ти одбрана и уточиште у дан моје невоље.“

[Слика на 23. страни]

Џорџ Брамли с етиопским царем Хаилом Селасијем

[Слика на 25. страни]

Џорџ Брамли и његова жена Лусил