Хришћанско гледиште о погребним обичајима

ИЗНЕНАДНА, неочекивана смрт онога кога волимо посебно је трагична. То је шок, након чега следи снажан емоционални бол. Мало је другачије кад видимо да је онај кога волимо заспао смртним сном након дуге и тешке болести, али жалост и осећање дубоког губитка остају с нама.

Без обзира на околности под којима вољена особа умре, ожалошћенима је потребна подршка и утеха. Ожалошћени хришћанин можда мора да се суочи и с прогонством од стране оних који инсистирају на држању небиблијских погребних обичаја. То је уобичајено у многим афричким земљама а такође и у неким другим деловима света.

Шта ће ожалошћеном хришћанину помоћи да избегне небиблијске погребне обичаје? Како суверници могу пружити подршку у таквим тешким тренуцима? Одговори на ова питања занимају све оне који настоје да угоде Јехови, јер „побожност чиста и без мане пред Богом Оцем нашим ова је: Обилазити сироте и удовице у њиховим невољама и чувати се од поганства света“ (Јаков 1:27).

Повезани једним веровањем

Један заједнички фактор који повезује многе погребне обичаје јесте веровање да мртви и даље живе у неком невидљивом подручју предака. Да би их умирили, многи ожалошћени сматрају да су обавезни да обављају извесне ритуале. Или се боје да неће угодити комшијама који верују да ће њихова средина доживети несрећу ако се ти ритуали не обаве.

Прави хришћанин не сме попустити страху од човека и учествовати у обичајима који се не допадају Богу (Пословице 29:25; Матеј 10:28). Библија показује да су мртви без свести, јер каже: „Живи знају да ће умрети, али мртви ништа не знају... нема ни дела ни мисли, ни знања, ни мудрости у пределу смрти у који идеш“ (Проповедник 9:5, 10). Зато је Јехова Бог упозорио свој народ из старог времена да не покушава да умири мртве нити да комуницира с њима (Поновљени закони 14:1; 18:10-12; Исаија 8:19, 20). Ове библијске истине се сукобљавају с многим популарним погребним обичајима.

Шта је са „сексуалним чишћењем“?

У неким земљама централне Африке, од ожалошћеног брачног друга се очекује да има сексуалне односе с неким блиским рођаком покојника. Ако то не уради, верује се да ће мртвац наудити осталима у тој породици. Овај ритуал је означен као „сексуално чишћење“. Али Библија сваки сексуални однос ван брака дефинише као „блуд“. Пошто хришћани треба да ’беже од блуда‘, они се храбро противе овом небиблијском обичају (1. Коринћанима 6:18).

Погледајмо пример једне удовице која се зове Мерси.a Кад јој је муж умро 1989, рођаци су хтели да она обави сексуално чишћење с једним мушким рођаком. Она је то одбила, објаснивши да је тај ритуал супротан Божјем закону. Фрустрирани рођаци су је оставили након што су је вербално злостављали. Месец дана касније, претресли су њену кућу и скинули лим с крова. „Нека се твоја вера побрине за тебе“, рекли су.

Скупштина је утешила Мерси и чак јој изградила нову кућу. Комшије су биле тако импресиониране да су неки решили да учествују у градњи, а поглавичина жена, иначе католикиња, била је прва која је донела траву за кров. Мерсино верно понашање охрабрило је њену децу. Од тада, четворо њих је предало свој живот Јехови Богу, а један њен син је недавно похађао Школу за оспособљавање слугу.

Због обичаја сексуалног чишћења, неки хришћани су попустили притиску да уђу у брак с неверником. На пример, један удовац у својим 70-им брзо се оженио једном девојком која је била у роду с његовом покојном женом. Тиме је могао тврдити да је обавио сексуално чишћење. Међутим, такав поступак је у супротности с библијским саветом да хришћани треба да се жене или удају „само у Господу“ (1. Коринћанима 7:39).

Церемоније бдења

У многим земљама, ожалошћени се окупљају у дому покојника и бдију преко целе ноћи. Ова бдења често укључују и гозбу и гласну музику. Верује се да то умирује мртве и штити остале чланове те породице од чарања. Могу се држати ласкави говори како би се добила наклоност мртве особе. После говора, ожалошћени певају неку религиозну песму, пре него што следећа особа устане и почне да говори. То може да траје до зоре.b

Прави хришћанин не учествује у таквим церемонијама бдења зато што Библија показује да мртви не могу ни да помогну нити да нашкоде живима (Постање 3:19; Псалам 146:3, 4; Јован 11:11-14). Писмо осуђује спиритизам (Откривење 9:21; 22:15). Па ипак, хришћанској удовици је можда тешко да спречи друге да убаце спиритистичке обичаје. Они можда инсистирају на томе да у њеном дому бдију до зоре. Шта суверници могу да ураде да би помогли ожалошћеним хришћанима који се суочавају с овом додатном невољом?

Скупштинске старешине често могу да помогну породици ожалошћеног хришћанина тако што разговарају с рођацима и комшијама. После таквог разговора, ти појединци можда пристану да мирно напусте дом и да опет дођу другог дана кад буде сахрана. Али шта ако су неки ратоборни? Даљњи напори да се разговара с таквима могу довести до насиља. ’Господов слуга не треба да се свађа, већ треба да буде стрпљив‘ (2. Тимотеју 2:24). Ако рођаци који нису спремни на сарадњу агресивно наваљују, хришћанска удовица и њена деца можда то не могу да спрече. Али они не учествују ни у каквој кривој религиозној церемонији која се обавља у њиховој кући, јер слушају библијску заповест: „Не вуците туђег јарма с неверницима“ (2. Коринћанима 6:14).

Ово начело се односи и на сахрану. Јеховини сведоци не учествују у певању, молитвама нити у ритуалима које води свештеник неке криве религије. Ако хришћани који су чланови уже породице сматрају да је неопходно да присуствују таквој служби, они не учествују у њој (2. Коринћанима 6:17; Откривење 18:4).

Достојанствене погребне службе

Погребне службе које обављају Јеховини сведоци не укључују ритуале који имају за циљ да умире мртве. Било у Дворани Краљевства, код капеле, у дому покојника или на гробу, одржи се један библијски говор. Сврха овог говора јесте да утеши ожалошћене, објашњавајући им шта Библија каже о смрти и нади ускрсења (Јован 11:25; Римљанима 5:12; 2. Петрова 3:13). Може да се отпева нека песма темељена на Писму, а служба се заврши утешном молитвом.

Недавно је једна таква погребна служба била одржана за једну Јеховину сведокињу која је била најмлађа сестра Нелсона Менделе, председника Јужне Африке. Након службе, председник се срдачно захвалио говорнику. Били су присутни многи достојанственици и службеници високог ранга. „Ово је најдостојанственија сахрана на којој сам била“, рекла је једна министарка кабинета.

Да ли је посебна одећа прихватљива?

Јеховини сведоци жале над смрћу оних које воле. Попут Исуса, и они можда плачу (Јован 11:35, 36). Али они не сматрају да је потребно да јавно показују своју жалост неким спољним обележјима. (Упореди с Матејем 6:16-18.) У многим земљама, од удовица се очекује да обуку посебну одећу да би умириле мртве. Та одећа мора да се носи неколико месеци или чак годину дана након сахране, а скидање те одеће је прилика за још једну гозбу.

Ако неко не носи обележја жалости, то се сматра вређањем мртве особе. Из тог разлога, у неким крајевима Свазија племенске поглавице су истерале Јеховине сведоке из њихових властитих домова и са имања. Међутим, такви верни хришћани су увек били збринути код њихове духовне браће која живе негде другде.

Врховни суд Свазија је донео пресуду у корист Јеховиних сведока, наводећи да им се мора дозволити да се врате у своје домове и на своја имања. У једном другом случају, једној хришћанској удовици су дозволили да остане на свом имању кад је показала писмо и аудио-касету, где је њен покојни муж јасно рекао да његова жена не треба да носи посебну одећу. Тако је могла да докаже да заиста поштује свог мужа.

Веома је корисно да се неко пре своје смрти јасно изрази како жели да буде сахрањен, посебно на местима где су раширени небиблијски обичаји. Погледајмо на пример Виктора, који живи у Камеруну. Он је написао какав програм треба да буде на његовој сахрани. У његовој породици је било доста утицајних људи који су припадали култури која има снажне традиције везане за мртве, укључујући и обожавање људске лобање. Пошто је Виктор био уважени члан породице, знао је да ће то вероватно урадити и с његовом лобањом. Зато је дао јасна упутства о томе како Јеховини сведоци треба да обаве његову сахрану. То је олакшало ситуацију његовој удовици и деци, а дато је и добро сведочанство у тој средини.

Избегавај да опонашаш небиблијске обичаје

Неки који имају спознање Библије уплашили су се кад је требало да буду другачији. Да би избегли прогонство, покушали су да угоде својим комшијама тако што су створили утисак да се држе традиције бдења поред мртваца. Премда је похвално посетити ожалошћене како би се пружила лична утеха, то не значи да се мора одржавати мала погребна служба у дому покојника сваке вечери пре саме сахране. То може спотаћи посматраче, пошто код њих може створити утисак да они који у томе учествују у ствари не верују у оно што Библија каже о стању мртвих (1. Коринћанима 10:32).

Библија подстиче хришћане да на прво место у животу ставе обожавање Бога и да мудро користе своје време (Матеј 6:33; Ефесцима 5:15, 16). Међутим, на неким местима активности скупштине су замрле седмицу па и више због неке сахране. Овај проблем није карактеристичан само за Африку. У вези с једном сахраном, један извештај из Јужне Америке каже: „На три хришћанска састанка било је изузетно мало присутних. Браћа нису ишла у службу на терену око десет дана. Чак су и људи изван скупштине и студенти Библије били изненађени и разочарани кад су неку нашу браћу видели како учествују у активностима око сахране.“

У неким срединама, ожалошћена породица може позвати неколико блиских пријатеља да после сахране дођу код њих на лагано освежење. Али у многим крајевима Африке, стотине људи који буду на сахрани сјате се у дом покојника и очекују гозбу, где се често жртвују животиње. Неки који су повезани с хришћанском скупштином опонашали су овај обичај, пружајући утисак да се и они држе уобичајених гозби за умирење мртвих.

Погребне службе које обављају Јеховини сведоци не представљају финансијски терет за ожалошћене. Зато није неопходно специјално организовати да присутни прилажу новац за покривање претераних трошкова сахране. Ако сиромашне удовице не могу да покрију неопходне трошкове, други из скупштине ће без сумње радо помоћи. Ако та помоћ није довољна, старешине могу организовати да се достојнима пружи материјална помоћ (1. Тимотеју 5:3, 4).

Погребни обичаји не морају увек да се сукобе с библијским начелима. Кад је то случај, хришћани одлучно поступају у складу с Писмомc (Дела апостолска 5:29). Премда то може донети додатне невоље, многе Божје слуге могу посведочити да су успешно прошли такве испите. Они су то урадили уз снагу од Јехове, ’Бога сваке утехе‘, и уз љубазну помоћ суверника који су их тешили у њиховој невољи (2. Коринћанима 1:3, 4).

[Фусноте]

[Оквир на 23. страни]

Благословљени због свог чврстог става

Сибонгили је једна храбра хришћанска удовица која живи у Свазију. Кад јој је недавно умро муж, одбила је да се повинује обичајима за које многи мисле да умирују мртве. На пример, није се ошишала до главе (Поновљени закони 14:1). Осморо чланова породице било је љуто због тога и силом су јој обријали главу. Такође су спречили Јеховине сведоке да посете Сибонгили и утеше је. Међутим, други људи који су били заинтересовани за поруку о Краљевству били су срећни што је могу посетити и уручити охрабрујућа писма која су написале старешине. На дан кад се од Сибонгили очекивало да обуче посебну одећу, догодило се нешто изненађујуће. Један утицајни члан породице сазвао је један састанак да би разговарали о томе зашто она неће да се повинује традиционалним обичајима жаљења.

Сибонгили каже: „Питали су ме да ли ми моја верска убеђења дозвољавају да покажем жалост ношењем црнине. Кад сам објаснила мој став, рекли су ми да ме неће присиљавати. На моје изненађење, сви су се извинили што су били груби према мени и што су ми против моје воље обријали главу. Сви су ме молили да им опростим.“ Касније је Сибонгилина сестра изразила уверење да Јеховини сведоци имају праву религију, и затражила је библијски студиј.

Погледајмо још један пример. Један човек из Јужне Африке по имену Бенџамин имао је 29 година кад је сазнао за изненадну смрт свог оца. У то време, Бенџамин је био једини Сведок у својој породици. Током погребне службе, од свих се очекивало да се скупе око гроба и баце мало земље на сандук.d После сахране, сви чланови уже породице обријали су главе. Пошто Бенџамин није учествовао у овим ритуалима, комшије и чланови породице су објавили да ће га казнити дух његовог мртвог оца.

„Зато што сам се уздао у Јехову, ништа ми се није десило“, каже Бенџамин. Чланови породице су приметили шта је на крају било. С временом је доста њих почело проучавати Библију с Јеховиним сведоцима и крстило се у знак свог предања Јехови. А Бенџамин? Он је почео с пуновременом службом јеванђелизирања. У задњих неколико година, има дивну предност да служи скупштинама Јеховиних сведока као путујући надгледник.

[Фуснота]