Грчка православна црква — раздељена религија

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ГРЧКЕ

ЗА ИСКРЕНЕ људе који воле Бога и истину и који имају дубоко поштовање према обожавању њега, садашња ситуација у Грчкој православној цркви у Грчкој је, најблаже речено, ужасна. Бедан недостатак јединства, насилне конфронтације између завађених фракција ове цркве, бујица срамних моралних скандала и неспособност религије — која себе описује „једином истинитом црквом Божјом“ — да пружи духовно вођство чини да многи Грци постају разочарани и испуњени гађењем.

Обичан народ је исфрустриран, и чак бесан на овакво стање ствари. Пишући једним водећим грчким новинама, један универзитетски професор је јадиковао: „Криза, без преседана по свом интензитету и трајању, раздире Грчку цркву и доводи у питање [црквену] власт и разједа својствену вредност њених институција. На несрећу, то зло се наставља.“

Како је дошло до ове ситуације? Јесу ли блиске везе које Грчка православна црква има с Државом заиста биле корисне? Каква је будућност ових односа Цркве и Државе? Која алтернатива постоји за људе који траже истинску, уједињену Христову скупштину? Испитајмо чињенице и сагледајмо шта Библија има да каже о тој ствари.

Борба за моћ

Када је над Грчком владала војна диктатура у периоду од 1967. до 1974, она се активно мешала у послове Грчке православне цркве да би учврстила своју моћ. У свом покушају да преузме потпуну контролу, војна хунта је распустила раније изабрани Свети синод — највише извршно тело Грчке православне цркве — и именовала свој синод, „по заслузи“, како је то названо. Када је 1974. обновљена демократија, управно тело цркве поново је било бирано према својој канонској повељи. Услед тога, епископи који су сачињавали део синода којег је хунта именовала били су одстрањени и замењени другима.

Међутим, један нацрт закона, одобрен 1990, пружио је отпуштеним епископима право да поново потражују своја места тако што ће уложити жалбу световним судовима и коначно највишем управном суду, Државном већу. Тројица од тих свештеника су то и урадили, и на крају добили своје парнице. Данас, као резултат тога, свака од три засебне православне архидијецезе у Грчкој има по двојицу епископа — једног кога званично признаје само Грчка православна црква и другог кога званично прихвата Државно веће.

Завађени „хришћани“

Раније одстрањени епископи повратили су своја места, и апсолутно одбијају да признају постојање других епископа које је именовала званична црква. Сем тога, сваки од њих има велику пратњу „религиозних фанатика“ — како су их описале једне новине — који су горљиво гласни у подржавању ствари свог епископа. Ова ситуација је на тај начин заискрила ватрене и интензивне реакције док су телевизијски екрани широм земље севали сценама насиља, приказујући масе таквих завађених „хришћана“ како на силу проваљују у цркве, разбијају иконе и нападају свештенике и лаике из супарничких фракција. У већини оваквих случајева морала је интервенисати полиција за изгреде како би обновила спокојство. Догађаји су достигли врхунац у октобру и новембру 1993. у црквама смештеним у имућном атинском предграђу Кифисија, и касније у јулу и децембру 1994. у граду Лариса, кад су изгредничке епизоде слепог религиозног фанатизма шокирале грчку јавност.

Најнасилнији обрачуни десили су се 28. јула 1994, за време устоличења Игњатија, епископа у Лариси кога је именовао Свети синод. Носећи на првој страни наслов великим словима „Лариса постаје бојно поље за новог бискупа — оживљени средњи век“, новине Ethnos су известиле: „Само је један израз одговарајући: Средњи век. Како би човек могао икако другачије описати све ове ствари које су се јуче десиле у Лариси, ... уличне борбе, изгредничке обрачуне, физичке повреде?“

Неколико седмица касније, супарници су напали кола епископа Игњатија „користећи металне шипке и батине, након жестоког гоњења“. Један журналиста се питао: „Да ли је могуће да човек прихвати да су укључени починиоци испуњени хришћанским осећањима кад их, у исто време, њихов фанатизам наводи да почине дела сродна гангстерским, дела насиља која би могла изазвати смрт? ...а та дела подстрекавају и одобравају истакнуте црквене вође.“

Ситуација је постала још гора у време Божића. Указујући на трауматичне догађаје од 23. до 26. децембра 1994, у Лариси, новине Eleftherotipia су написале: „Био је то Божић срамоте у Лариси, где је, поново, тај дугачки, развучени сукоб покварио [прославу]. ... Док су црквена звона објављивала Христово рођење, полицијски пендреци су пљуштали по главама ’праведних и неправедних‘. Изгреди, обрачуни, тираде псовки и хапшења заменили су поклањање божићних добрих жеља и благослова у дворишту Цркве светог Константина у Лариси. ... Демонстрације [против Игњатија] брзо су се претвориле у вербалне увреде а затим обрачуне с полицијом. ... Црквено двориште претворили су у бојно поље.“

Како је народ реаговао на то? Један православац је коментарисао: „Не разумем како људи који себе зову хришћанима могу починити таква насилна дела током светих религиозних празника. Како могу да идем у цркву кад се суочавам с опасношћу да тамо будем пребијен?“ И једна побожна православка је изјавила: „Плашим се сада да идем у цркву после свих тих догађаја.“

Као да то није било довољно, такође постоји и бујица разоткривања моралних скандала у које је укључена Грчка православна црква. Медији увек изнова износе на видело обелодањене извештаје с обзиром на декадентан морал извесних чланова свештенства — хомосексуалних и педофиличних свештеника, проневере новчаних средстава и незаконите трговине антиквитетима. Ово последње је могуће јер многи свештеници имају неконтролисано слободан приступ благу скупоцених икона и других вредних рукотворина.

Како ова ситуација безочно повређује снажан савет који је апостол Павле дао хришћанима да не треба да буду следбеници људи јер то има за последицу ’дељења‘ и „свађе“! (1. Коринћанима 1:10-13, ДС; 3:1-4).

Односи Цркве и Државе — каква им је будућност?

Још од зачетка Грчке државе, Грчка православна црква је уживала привилеговани статус доминантне религије. До сада, у Грчкој не постоји таква ствар као што је раздвојеност Цркве и Државе. Сам Устав гарантује положај Грчке православне цркве као „преовладавајуће религије“ Грчке. То значи да Грчка православна црква прожима све секторе јавног живота, укључујући и јавну управу, судски систем, полицију, јавно образовање и практично сваки други аспект друштва. Ова свеобухватна присутност цркве значила је тлачење и неописиве потешкоће за религиозне мањине у Грчкој. Иако Устав заиста гарантује религиозну слободу, кад год нека религиозна мањина покуша да оствари своја права, скоро увек се нађе ухваћена у непробојну мрежу религиозне пристрасности, предрасуде и противљења коју је овај однос Цркве и Државе исплео.

Изгледа да је у блиској будућности ревизија Устава несумњива могућност, и због тога се већ чује снажан захтев за раздвајање Цркве и Државе. Утицајни грчки уставни стручњаци и аналитичари скрећу пажњу на проблеме које је ова блиска повезаност између Цркве и Државе створила. Они указују да ће једино решење способно да заживи бити стриктно раздвајање ових двају ентитета.

У међувремену, црквене вође изражавају своје приговоре на такво евентуално раздвајање. Задирући у осетљиво спорно питање на које би такав развој у односима Цркве и Државе јако неповољно утицао, један православни епископ је написао: „Хоће ли као последица, Држава престати да исплаћује плате свештеницима? ... То би значило да би многе парохије остале без свештеника.“ (Упореди с Матејем 6:33.)

Још једна последица блиске везе између Цркве и Државе у Грчкој јесте да грчки закон — у директној супротности са одредбама Европске заједнице и члановима Европске конвенције о људским правима, који важе за Грчку — захтева да лична карта свих грчких грађана мора пружати податак о религији којој сваки поједини грађанин припада. Људи отворених мисли снажно замерају овоме, јер чланови религиозних мањина обично постају жртве дискриминације. Један журналиста је изјавио: „Ова чињеница може врло вероватно имати негативне последице што се тиче права религиозних мањина да буду у могућности да уживају своју религиозну слободу.“ Коментаришући о овоме, новине Ta Nea су писале: „Држава треба да донесе своје одлуке и да одобри законе без икаквог обзира према доминирајућим путевима и реакцијама цркве у таквим стварима као што је обавезно регистровање религије особе на њеној личној карти.“

Наглашавајући хитну потребу за таквим раздвајањем, Димитри Тсатсо, професор уставног закона и такође члан Европског парламента, изјавио је следеће: „[Грчка] црква мора престати да доминира социјалним, политичким и образовним животом. Начин на који делује Грчка црква је тлачитељски. Она је деспот који влада над образовним системом и нашим друштвом.“ У једном другом интервјуу овај исти професор је рекао: „Црква има застрашујућу моћ у Грчкој, која на несрећу није ограничена на њено природно обитавалиште свирепог конзерватизма, већ је такође успела да се исто тако инфилтрира и у напредни сектор грчког друштва. Лично, ја захтевам раздвајање Цркве и Државе. Захтевам да православни Грци буду стављени на исти ниво и да буду једнаки с припадницима других религија у Грчкој.“

Прави хришћани су уједињени

У Грчкој православној цркви је заиста тешко пронаћи обележје правог хришћанства. Исус није намеравао да се распре и шизме јављају унутар хришћанства. У молитви свом Оцу он се молио да његови ученици „сви једно буду“ (Јован 17:21). И ови ученици би требало да имају „љубав међу собом“, и та је љубав обележје истинских Христових следбеника које их разликује (Јован 13:35).

Грчкој православној цркви јединство изгледа измиче. Међутим, далеко је од тога да је то усамљен случај у оквиру данашње организоване религије. Уместо тога, она је представник раздељености која мори религије хришћанског света.

Искреним љубитељима Бога је тешко да ово жалосно стање ствари помире с речима апостола Павла упућеним правим хришћанима у 1. Коринћанима 1:10 (ДС): „Али вас молим, браћо, именом Господа нашег Исуса Христа, да сви једно говорите и да се не делите, него да будете утврђени у једном разуму и у једној мисли.“

Да, прави Исусови ученици се радују несаломљивом међусобном јединству. Због тога што су уједињени свезом хришћанске љубави, они немају никаквих политичких, секташких нити доктринарних неслагања. Исус је јасно објаснио да ће његове следбенике свако моћи да препозна по ’њиховим плодовима‘, то јест активностима (Матеј 7:16). Издавачи овог часописа вас позивају да испитате „плодове“ Јеховиних сведока, који се радују правом хришћанском јединству у Грчкој као и свуда другде у свету.

[Слика на 18. страни]

Свештеници у обрачуну с полицијом

[Извор слике на 15. страни]

Из књиге The Pictorial History of the World