Пљачкање кишних шума

НЕКАДА давно, нашу планету је окруживао један широки смарагдни појас. Био је сачињен од свакојаког дрвећа, а широке реке су као чипка вијугале његовом површином.

Попут неке огромне природне стаклене баште, било је то царство лепоте и разноликости. Тамо је живела половина животиња, птица и инсеката тог света. Али, иако је то било најбогатије подручје на земљи, оно је било и осетљиво — осетљивије него што би ико могао и да замисли.

Тропска кишна шума, како је сада зовемо, изгледала је огромна — и малтене неуништива. Али она то није била. Кишна шума је најпре почела да нестаје с Карипских острва. Још 1671. — десет година пре него што је изумрла птица додо — плантаже с којих се добијао шећер прогутале су шуму на Барбадосу.a Друга острва у тој области доживела су слично искуство, наговештај раширеног тренда који се убрзао у 20. веку.

Данашње тропске кишне шуме прекривају свега 5 посто земљине површине, за разлику од 12 посто пре једног века. И сваке године се посече или спали област шуме која је већа од површине Енглеске, то јест 130 000 квадратних километара. Ова језива стопа уништавања прети да осуди кишну шуму — заједно с њеним становницима — на исту судбину као додо. „Опасно је рећи да ће шума нестати до неке конкретне године, али ако се ствари не промене, шума ће стварно нестати“, упозорава Филип Фернсајд, истраживач кишних шума из Бразила. Дајана Џин Скимо је током октобра прошле године известила: „Подаци од пре неколико недеља указују на то да је овогодишње спаљивање у Бразилу веће од оног које је било у Индонезији, где су се велики градови гушили под димном завесом која се проширила и на друге земље... Спаљивања у подручју Амазона су, према сателитским подацима, за 28 посто већа него прошле године, а подаци о крчењу из 1994, последњи који су нам доступни, показују пораст од 34 посто од 1991.“

„Дрвеће које расте у пустињи“

Зашто се кишне шуме, које су пре једног века биле практично нетакнуте, тако брзо уништавају? Шуме из умереног појаса, које прекривају 20 посто земљине површине, нису нешто много смањене у задњих 50 година. Шта је то што кишне шуме чини тако рањивима? Одговор лежи у њиховој јединственој природи.

Арнолд Њуман, у својој књизи Tropical Rainforest, каже да је кишна шума подесно описана као „дрвеће које расте у пустињи“. Он објашњава да се у неким деловима амазонског басена и у Борнеу, „велике шуме, замислите, чак одржавају на малтене чистом белом песку“. И премда већина кишних шума можда не расте на песку, скоро све леже на јако сиромашном, и јако танком, површинском слоју земље. Мада површински слој земље у некој шуми у умереном појасу може бити дубок 2 метра, у кишној шуми он ретко премашује 5 центиметара. Како најбујнија вегетација на земљи може да расте у тако сиромашној средини?

Научници су током 1960-их и 1970-их одгонетнули ову мистерију. Установили су да се шума дословно сама од себе храни. Већину хранљивих материја које су биљкама потребне даје стеља од грања и лишћа која покрива шумско тло и то — захваљујући сталној топлоти и влази — брзо разграђују термити, гљивице и други организми. Ништа се не баца; све се поново прерађује. Путем транспирације и испаравања из шумског балдахина, кишна шума поново преради чак и до 75 посто кишнице коју добије. Касније, облаци који се створе овим процесом поново натапају шуму.

Али овај изванредни систем има Ахилову пету. Ако се превише оштети, не може се сам обновити. Посеците мали део кишне шуме, и за неколико година, она ће се сама обновити; али посеците велику област, и она се можда никад неће обновити. Пљускови спирају хранљиве материје, а врело сунце спаљује танки површински слој земље све док на крају може да расте само обична трава.

Земља, дрво и хамбургери

Земљама у развоју којима недостаје обрадиве земље, њихови огромни појасеви нетакнуте шуме изгледали су као поручени за искоришћавање. „Лако“ решење било је да се сиромашни сељаци који немају земље подстакну да очисте делове шуме и пободу кочеве — нешто попут онога када су европски досељеници насељавали амерички запад. Међутим, последице су биле штетне и за шуму и за земљораднике.

Бујна кишна шума можда делује као да ће тамо све расти. Али кад је дрвеће једном посечено, илузија о бескрајној плодности ускоро се распрши. Викторија, једна Африканка која обрађује мало парче земље које је њена породица недавно отела од шуме, објашњава тај проблем.

„Свекар је једноставно посекао и спалио ово парче шуме како бих могла да узгајам кикирики, касаву и мало банана. Ове године би требало да имам јако добар род, али за две до три године, земља ће бити скроз искоришћена, па ћемо морати да очистимо још једно парче. Тежак је то посао, али једино тако можемо да преживимо.“

Постоји најмање 200 милиона „посеци и спали“ фармера као што су Викторија и њена породица! И они су одговорни за 60 посто годишњег уништавања кишне шуме. Иако би ови путујући земљорадници више волели неки лакши облик земљорадње, они немају избора. Пошто се суочавају са свакодневном борбом за опстанак, за њих је сачување кишне шуме луксуз који себи не могу да приуште.

Док велики број фармера обара шуму ради сађења, други је крче ради испаше. У средњоамеричким и јужноамеричким кишним шумама, гајење стоке је још један велики узрок крчења шума. Месо ове стоке обично завршава у Северној Америци, где ланци ресторана брзе хране имају огроман апетит за месом за јефтине хамбургере.

Међутим, сточари имају исту муку као и они ситни земљорадници. Пашњак који никне из пепела кишне шуме ретко кад може да храни стоку више од пет година. Претварање кишне шуме у хамбургере можда је профитабилно за неколицину, али то се засигурно сврстава у један од најрасипнијих начина производње хране коју је човек икада изумео.b

Још једна од главих претњи кишној шуми долази од сече дрва. Сеча дрва не мора обавезно да уништава кишну шуму. Неке компаније секу неколицину комерцијалних врста на такав начин да се шума ускоро опорави. Али две трећине од 45 000 квадратних километара шуме које дрвне компаније годишње искориштавају толико су озбиљно посечене да само свако пето шумско дрво остане неоштећено.

„Запрепастим се кад видим дивну шуму коју су упропастили због неконтролисане сече“, уздише ботаничар Мануел Фидалго. „Иако је тачно да друго биље и дрвеће може ухватити корена на очишћеном терену, то ново растиње је секундарна шума — која је много сиромашнија у броју врста. Проћи ће векови или чак миленијуми пре него што некадашња шума буде могла да се опорави.“

Дрвне компаније и на друге начине убрзавају уништавање шуме. Узгајивачи стоке и путујући земљорадници навиру у шуму углавном путевима које су прокрчиле дрвосече. Понекад крш који дрвосече оставе за собом подржава шумске ватре, које униште и више шуме него што су је посекле дрвосече. У Борнеу је само један такав пожар 1983. прогутао милион хектара.

Шта се чини да би се заштитила шума?

Због ових опасности, предузимају се неки напори да се очувају шуме које преостају. Али то је огроман задатак. Национални паркови могу заштитити мале делове кишне шуме, али лов, сеча и „посеци и спали“ земљорадња и даље терају по своме унутар граница многих паркова. Земље у развоју имају мало новца да би га трошиле на управу паркова.

Владе које су у шкрипцу с готовином, интернационалне компаније лако намаме да продају право на сечу — што је у неким случајевима један од неколицине националних расположивих поседа за отплату дугова према иностранству. А милиони путујућих фармера немају куда да оду, него све дубље и дубље у кишну шуму.

У свету који мучи тако пуно проблема, да ли је очување кишних шума толико важно? Шта можемо да изгубимо уколико оне нестану?

[Фусноте]