Католичка црква и холокауст

Од дописника Пробудите се! из Италије

ЈОШ од 1987, говорило се о плановима Католичке цркве да изда један документ којим би признала своју одговорност у холокаусту. Зато су постојала велика очекивања када је марта 1998. Ватиканска комисија за религиозне односе с Јеврејима издала документ под насловом Ми памтимо: Осврт на Шоах.a

Док су неки схватили важност тог документа, многи нису били задовољни његовим садржајем. Зашто? Чему су они замерили?

Антијудаизам и антисемитизам

Ватикански документ прави разлику између антијудаизма, за који црква прихвата кривицу, и антисемитизма, који пориче. Многи нису задовољни том разликом и закључком на који она наводи. Немачки рабин Игнац Бубис рекао је: „Мени то изгледа као начин да се каже: ’Нисмо ми криви; крив је неко други.‘“

Иако италијански католички историчар Ђорђо Векјо прихвата разлику између антијудаизма и антисемитизма, он указује да је „проблем такође и у схватању како је католички антијудаизам можда допринео развоју антисемитизма“. Занимљиво је што је ватикански лист L’Osservatore Romano, од 22. до 23. новембра 1895, издао једно писмо у којем се каже: „Сваки искрени католик је, у суштини антисемит: то је случај и са свештенством, јер тако захтева доктрина и служба.“

Међутим, део тог Ватиканског документа који је изазвао највише критиковања била је одбрана поступака Пија XII, папе који је био изабран пред сами Други светски рат. Пије XII је од 1917. до 1929. служио као нунциј (папски изасланик) у Немачкој.

Ћутња Пија XII

Италијански правник Франческо Марђота Брољо није сматрао да тај документ „нуди нове или разјашњавајуће појединости о питању о којем се нашироко расправљало, наиме о такозваној ’ћутњи‘ папе Пија XII, о његовим наводним симпатијама према Немачкој и о његовим дипломатским потезима у корист нацистичког режима и пре његовог папинства, а и за време њега“.

Већина коментатора слаже се да без обзира како човек гледа на важност документа Ми памтимо, питање зашто су вође Католичке цркве ћутале о геноциду у нацистичким концентрационим логорима „остаје широм отворено“. По америчком историчару Џорџу Мосу, изабравши ћутњу, Пије XII је „спасао цркву, али је жртвовао њену моралну поруку. Понашао се као поглавар државе, а не као папа“. Добро информисани ватикански посматрачи верују да је оно што је кочило објављивање тог документа била потешкоћа око објашњавања улоге Пија XII у холокаусту.

Одбрана папе Пија XII у том документу иритирала је многе. „Ћутање о ’папиној ћутњи‘ чини тај документ разочаравајућим“, пише Ариго Леви. Ели Визел, добитник Нобелове награде за мир 1986. године, рекао је: „Чини ми се да је тврдња како би требало да ми Јевреји будемо захвални Пију XII, благо речено, јерес.“

Пребацивање кривице

Тај документ прихвата традиционалну разлику коју су направили католички теолози, према којој се тврди да је црква као институција света и да ју је Бог сачувао од грешке, док су њени чланови, који су грешници, кривци за било која почињена зла. У том ватиканском декрету стоји: „Духовни отпор и конкретна дела других хришћана нису били онакви какви би се могли очекивати од Христових следбеника... [Такви људи] нису били довољно чврсти да се јавно успротиве томе... Дубоко жалимо због грешака и пропуста тих синова и кћери Цркве.“

Међутим, то што црква приписује кривицу појединим члановима, уместо да је она као институција прихвати већини је изгледало као велики корак уназад у поређењу с недавним отвореним молбама за опрост. На пример, Римокатоличка црква у Француској издала је званичну „Изјаву о покајању“, молећи Бога и јеврејски народ за опрост због „равнодушности“ коју је Католичка црква показала према прогонству Јевреја под ратном Вишијском владом Француске. У једној изјави коју је прочитао надбискуп Оливије де Беранже, црква је признала да је дозволила властитим интересима „да засене библијску дужност поштовања према сваком људском бићу створеном по обличју Божјем“.

Један део те француске изјаве гласи: „Црква мора признати да је у вези с прогањањем Јевреја, а посебно у вези с разноразним антисемитским мерама које су предузеле Вишијске власти, равнодушност далеко превагнула над згражавањем. Ћутање је било правило, а речи у корист жртава изузетак... Данас, ми признајемо да је то ћутање било грешка. Такође признајемо да је црква у Француској промашила у својој мисији као учитељ народне свести.“

Више од 50 година након ужасне трагедије Шоаха, или холокауста, Католичка црква још није успела да се помири са властитом прошлошћу — благо речено, прошлошћу испуњеном двосмисленошћу и ћутањем. Али има и оних који никада нису морали да предузму неки сличан корак. Јеховини сведоци, верска мањина коју су нацисти окрутно прогањали, нису се спустили да направе компромис.

Као што у задње време постаје све јасније, за разлику од чланова цркве, Сведоци су обзнанили бруталност нациста. И они то нису чинили само као појединци. Њихови званични представници и њихове публикације такође су то чинили. Историчарка Кристина Кинг, проректор Стафордширског универзитета, у Енглеској, објаснила је: „Јеховини сведоци јесу говорили. Говорили су од самог почетка. Једногласно су говорили. И говорили су с невероватном храброшћу, што свима нама пружа лекцију.“

[Фуснота]

[Слика на 26. страни]

Папа Пије XII је ћутао за време холокауста

[Извор слике]

U.S. Army photo