Трубадури — више од певача љубавних песама

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ФРАНЦУСКЕ

ТРУБАДУРИ и лутајући свирачи — на шта вас ове речи подсећају? Можда на песме о куртоазној љубави и витештву. У праву сте, али што се тиче трубадура било је много више од тога. Премда су вероватно најпознатији по кансо дамор, то јест љубавној песми — и зато су најчешће приказани с лутњом у руци, како певају серенаду некој дами — љубав није била њихова једина преокупација. Трубадури су били укључени у многа друштвена, политичка и религиозна питања свог доба.

Трубадури су цветали током 12. и 13. века, широм данашње јужне Француске. Били су песници-музичари који су писали на најуглађенијем од свих романских језика којима се тада говорило. Називали су га језик окa — говорни језик у скоро целој Француској јужно од реке Лоаре и граничних подручја са Италијом и Шпанијом.

Много се дебатовало о пореклу речи „трубадур“, али чини се да је изведена из окитанског глагола тробар, који носи значење „компоновати, измислити, или пронаћи“. Отуда, трубадури су могли наћи згодну реч или риму која би се уклопила у њихов елегантан стих. Њихова поезија је била преточена у музику и испевана. Путујући од града до града, често у друштву професионалних уметника који су се звали жонглери, трубадури су свирали своје песме на харфи, виолини, флаути, лутњи, или гитари. У кућама богатих, као и на трговима или на турнирима, вашарима, празницима или гозбама, музицирање је обично било део сваке свечане забаве.

Различита порекла

Трубадури су били различитог порекла. Неки су били рођени у истакнутим породицама; неколицина њих су били краљеви; а други су били нижег рода и уздигли су се до ранга трубадура. Неки су постигли велики углед. Многи су били високообразовани и надалеко су путовали. Сви су обимно поучавани правилима галантног понашања, пристојности, поезији и музици. Један извор каже да се од доброг трубадура очекивало „да перфектно зна све актуелне приче, да понови све значајне тезе са универзитета, да буде добро обавештен о дворским скандалима... да може искомпоновати стихове неком лорду или некој дами на први поглед, и да свира барем два инструмента која су тада била омиљена на двору“.

Развој трговине у 12. веку донео је велико богатство јужним подручјима Француске. С благостањем су дошли доколица, образовање и префињени укуси за уметност и елегантан начин живљења. Уважени лордови и даме Лангедока и Провансе били су најоданији покровитељи трубадура. Песници су се јако ценили и имали су велик уплив на укус, моду и манире аристократије. Постали су оснивачи европских балова. Међутим, The New Encyclopædia Britannica каже да је „њихово велико достигнуће било у томе што су око дама на двору створили једну ауру префињености и љупкости коју до тада нико није достигао“.

Нови однос према женама

Кад мушкарац отвори врата жени, кад јој придржи капут или било којим гестом учтиво покаже да „даме имају предност“, на шта се у западној Европи већ вековима пази, он упражњава један обичај који су вероватно започели трубадури.

На средњовековне ставове према женском роду умногоме су утицала црквена учења, по којима је жена сматрана одговорном за човеков пад у грех и истеривање из Раја. На њу се гледало као на заводницу, Ђаволово средство, нужно зло. Брак се често сматрао пониженим стањем у животу. Црквени закон је дозвољавао батинање жене и развод, што је допринело понижавању и подјармљивању жене. У готово сваком погледу, жена се сматрала инфериорном у односу на мушкарца. Али с доласком трубадура, свест мушкараца почела је да се мења.

Први познати трубадур био је Виљем IX, војвода од Аквитаније. Његова поезија је прва имала елементе који су карактерисали трубадурев јединствени концепт љубави, који је назван куртоазна љубав. Сами провансалски песници назвали су је вериамор (права љубав) или финамор (истанчана љубав). То је било револуционарно, у том смислу што жена сада више није стављана у положај презрене инфериорности у односу на мушкарца.

Трубадурска поезија обасипала је жене великим достојанством, чашћу и поштовањем. Постала је оличење племенитих и чедних особина. У неким песмама се оплакивала хладна незаинтересованост даме за песника који јој се диви. Барем теоријски, трубадурева љубав требало је да остане честита. Његов првенствени циљ није био поседовање те даме, него морално оплемењивање које је у њему зачела његова љубав према њој. Да би себе учинио достојним, чежњиви песник је био присиљен да развија понизност, самоконтролу, стрпљење, лојалност и све племените особине које је и она поседовала. Тако су чак и најнеотесанији мушкарци могли бити преобликовани љубављу.

Трубадури су веровали да је куртоазна љубав извор друштвеног и моралног оплемењивања, да учтиви поступци и племенита дела имају своје корене у љубави. Како се ова замисао развијала, постајала је темељ за целокупну збирку правила понашања, коју су с временом упили нижи друштвени сталежи. Почео је нови начин живота као контраст феудалном друштву које је било неотесано и брутално. Жене су сада очекивале да њихови мушкарци буду самопожртвовани, увиђавни и љубазни — да буду џентлмени.

Ускоро је велики део Европе прихватио трубадурску уметност. Шпанија и Португал су пригрлили њихове теме. Северна Француска је имала своје трувере; Немачка своје минесингерсе; Италија своје троваторије. Трубадурске теме о куртоазној љубави, спојене са идеалима о витештву, створиле су један стил у литератури познат као романтика.b Рецимо, спајањем идеалне куртоазне љубави с легендама келтске Британије, Трувер Кретјен де Троа сажео је врлине великодушности и заштите слабих у причама о краљу Артуру и витезовима округлог стола.

Њихов друштвени утицај

Премда је већина трубадурских песама хвалила врлине куртоазне љубави, друге су се бавиле друштвеним и политичким питањима тог доба. Мартин Орел, француски писац књиге La vielle et l’épée (Виолина и мач), објаснио је да су трубадури ’активно учествовали у борбама које су раздвајале њихове савременике и да су кроз своје композиције чак доприносили успеху ових или оних фракција‘.

Коментаришући о јединственом положају трубадура у средњовековном друштву, Робер Сабатије наводи: „Никада раније песници нису имали тако велики углед; никада раније нико није имао толику слободу говора. Они су хвалили и кудили, себе су учинили гласом народа, утицали су на политику и постали преносиоци нових идеја“ (La Poésie du Moyen Age).

Информативни медији свог доба

С правом се може рећи да су дуго пре проналаска штампарске машине, трубадури и други лутајући свирачи служили као информативни медији свог доба. Средњовековни свирачи су били међународни путници. На свим европским дворовима — од Кипра до Шкотске и од Португала до источне Европе, где год да су били — скупљали су вести и размењивали приче, мелодије и песме. Пошто су се допадљиве мелодије трубадурских песама брзо усмено шириле од жонглера до жонглера, народ их је учио, што је у великој мери утицало на јавно мњење и прикупљало народ на једну или другу страну.

Један од многих песничких облика који су користили трубадури назван је сирвант, што дословно значи „песма слуге“. Неки сирванти су разоткривали неправду владара. Други су славили дела храбрости, самопожртвованости, великодушности и милосрђа, док су критиковали варварску окрутност, кукавичлук, лицемерство и користољубље. Сирванти с почетка 13. века историчарима пружају увид у политичку и религиозну климу Лангедока у доба великих преокрета.

Критиковање цркве

С неуспехом крсташких ратова, многи људи су почели да сумњају у духовни и световни ауторитет католичке цркве. Свештенство је тврдило да представља Христа, али њихови поступци су били далеко од онога што би Христ урадио. Њихово лицемерство, похлепа и корупција постали су опште позната ствар. Увек тражећи више богатства и политичке моћи, црквени бискупи и свештеници су удовољавали богатима. Занемаривали су духовне потребе сиромашне и средње класе, неизбежно подстичући неслогу.

У Лангедоку су многи људи из средње класе као и из племства били образовани. Историчар Х. Р. Тревор-Ропер запазио је да су писменији лаици открили да је црква у 12. веку „била веома другачија од древних узора које је тврдила да опонаша“. Он додаје да су многи мушкарци почели да размишљају: „Колико је другачија... била неутврђена црква пре Константина, апостолска црква... [црква] прогона: црква без папе или феудалних бискупа или богатих поклона или паганских доктрина или нових уговора обликованих да увећају богатство и моћ!“

Лангедок је био земља толеранције. Грофови Тулуза и други јужни владари допуштали су народу религиозну слободу. Валдензиc су превели Библију на језик ок и ревно је проповедали, двоје по двоје, широм те области. Катари (звали су се и Албижани) такође су ширили своју доктрину и придобили многе обраћенике међу племством.

Многи трубадурски сирванти одражавали су народско разочарање у католичко свештенство као и непоштовање и осећање одвратности према њима. Један од Гија де Кавајона осуђује свештенство што је „напустило своје првобитно занимање“ зарад световних користи. Текстови трубадурских песама исмевали су паклену ватру, крст, исповедање и „свету водицу“. Ругали су се опраштању грехова и реликвијама и кроз сатиру представљали неморалне свештенике и корумпиране бискупе као „издајнике, лажове и лицемере“.

Црква се бори против слободе

Међутим, римска црква је сматрала да је изнад сваког царства и краљевства. Рат је постао њено средство моћи. Папа Иноћентије III је обећао богатство целог Лангедока било којој војсци која савлада кнежеве и сломи све неслоге на подручју јужне Француске. Оно што је уследило било је једно од најкрвавијих раздобља мучења и убијања у историји Француске. Постало је познато као Албижански крсташки рат (1209-29).d

Трубадури су га назвали Лажни крсташки рат. Њихове песме су изражавале бес због окрутног понашања цркве према отпадницима и због тога што је папа опраштао убијања француских отпадника баш као што је опраштао и убијање муслимана, који су сматрани неверницима. Црква се много обогатила за време Албижанског крсташког рата и инквизиције која је затим уследила. Породице су биле лишене наследства, а њихова земља и куће конфисковани.

Оптужени да су Катари јеретици, већина трубадура је побегла у мање непријатељске земље. Овај крсташки рат је означио крај окитанске цивилизације, њеног начина живота, њене поезије. Инквизицијски закон је прогласио незаконитим певање, па чак и певушење, неке трубадурске песме. Али њихова оставштина је и даље живела. Заиста, њихове антиклерикалне песме су утрле пут ономе што ће прерасти у Реформацију. Уистину, трубадури се могу памтити још по нечем сем по својим љубавним песмама.

[Фусноте]

[Извор слике на 18. страни]

Printer’s Ornaments/од Карола Беланжеа Графтона/Dover Publications, Inc.

Bibliothèque Nationale, Paris

[Слика на 19. страни]

Минијатура из једног манускрипта из 12. века

[Извор]

Bibliothèque Nationale, Paris